Stocarstvo

Категорија: Uncategorized

  • Pčelinji otrov i reakcija organizma čoveka

    Pčela je razvila specijalan sistem zaštite kako bi se zaštitila od potencijalnih napadača. Ovaj aparat sastoji se od žlezda, kesica, kanala i zaoke koja se nalazi u zadnjem delu trbuha. U tom aparatu se nalazi oko 0,3 miligrama pčelinjeg otrova, koji se stvara u prve tri sedmice razvoja pčela, a nakon što se potroši, ne obnavlja se. Kada pčela ubode, ubrizgava 0,1 do 0,3 miligrama otrova kroz zaoku. Zaoka, čvrsta i elastična, ostaje u koži žrtve zbog kontra zareza koji sprečavaju da bude izbačena, zbog čega se ceo aparat iskida i pčela ubrzo ugine.

    Pčelinji otrov je jedan od najjačih bioloških otrova, uporediv sa otrovom zmija otrovnica ili najotrovnijih gljiva. Hemijski i biološki, ovo je vrlo složena materija koja sadrži više od 50 aktivnih supstanci, većinom proteine (preko 80%), a tu su i mnoge druge organske i neorganske komponente. Pčelinji otrov je bezbojan, gorko-kiselkastog ukusa, rastvorljiv u vodi i kiselinama, ali nerastvorljiv u alkoholu.

    Dejstvo otrova na ljudski organizam vrlo je kompleksno. Reakcija zavisi od osetljivosti osobe na pčelinji otrov (broja uboda) i od mesta uboda. Oko 80% ljudi dobro podnosi ubod pčele, dok je oko 2% preosetljivo (alergično) na pčelinji otrov. Zdrava osoba obično podnosi do nekoliko desetina uboda dnevno bez ozbiljnijih posledica. Preko 100 uboda obično dovodi do smanjenja radne sposobnosti tog dana ili narednog, dok više od 300 uboda može ugroziti zdravlje. Smatra se da 500 ili više uboda dnevno može biti smrtonosno za većinu ljudi. Reakcije na pčelinji otrov su individualne, a postoje slučajevi kada je osoba primila preko 1.000 uboda u jednom danu bez ozbiljnijih posledica.

    Reakcija organizma zavisi i od mesta uboda. Ubod u oko često može dovesti do oštećenja vida, dok ubod u jezik može izazvati gušenje, bez obzira na to da li je osoba alergična. Reakcije na ubod mogu biti lokalne ili opšte. Lokalna reakcija manifestuje se kao otok na mestu uboda, crvenilo i ponekad bol, dok opšta reakcija obuhvata niz simptoma poput slabosti, svrab kože, glavobolje, vrtoglavice, mučnine, povraćanja, grčeva u stomaku, otežanog disanja, pada krvnog pritiska, ubrzanog i slabog pulsa, nesvesnosti i šoka. Ove reakcije su obično izraženije kod alergičnih osoba, dok nealergična osoba reaguje tek u slučaju velikog broja uboda u jednom danu.

    Prva pomoć i mere zaštite

    Odmah nakon uboda, važno je izvaditi zaoku da se spreči ubrizgavanje preostalog otrova. Zaoka se uklanja pažljivim trzanjem oštrim predmetom ili noktom, bez pritiskanja. Mesto uboda može se premazati propolisom, medom, sirćetom, alkoholom, belim lukom ili bokvicom, a zatim se stavlja hladan oblog.

    Ako se javi opšta reakcija, posebno ako se brzo razvija, potrebno je što pre obezbediti lekove protiv alergije i prevesti osobu u najbližu zdravstvenu ustanovu, gde će se obaviti opservacija i po potrebi primeniti stručna intervencija. U slučaju teže reakcije koristi se adrenalin, antihistaminici i kortikosteroidi.

    Ubodi u oko ili jezik mogu biti posebno opasni. Ako je ubod u oko, odmah se uklanja zaoka, stavlja hladan oblog na oko, daje se antialergijski lek i osoba treba hitno da se preveze do očnog lekara. Ako je ubod u jezik, zaoka se uklanja, a osoba pije hladnu vodu ili koristi led, često menjujući oblog. Takođe, može pomoći uzimanje soli u ustima, jer sol izvlači tečnost iz otečenog tkiva i sprečava gušenje. Osobi treba odmah dati lekove protiv alergije i prevesti je kod lekara.

    Alergične osobe, kao i pčelari, trebalo bi da uvek imaju lekove protiv alergije, kao što su injekcije adrenalina za samodavanje i antihistaminici.

    Preventivne mere

    Osobe koje žele da se bave pčelarstvom treba da se testiraju na alergiju na pčelinji ubod i razmotre desenzibilizaciju. Takođe, mogu koristiti stabilizatore mastocita kao što su hromoglikat i ketotifen, koji deluju preventivno. Desenzibilizacija je efikasan tretman koji sprovodi lekar i pomaže da se telo postepeno navikne na pčelinji otrov, smanjujući alergijske reakcije.

    Lekovita svojstva pčelinjeg otrova

    Pčelinji otrov, iako otrovan u velikim količinama, može biti koristan u lečenju raznih zdravstvenih stanja. Tradicionalno se koristi u medicini, a danas je deo zvanične medicine, posebno u lečenju reumatskih oboljenja, bolesti perifernih nerava, tromboflebitisa i sporog zarastanja rana.

    Preparati na bazi pčelinjeg otrova poboljšavaju cirkulaciju, jačaju imunološki sistem, smanjuju holesterol u krvi, imaju protivupalno delovanje i poboljšavaju funkciju nervnog sistema. Takođe, koriste se u formi injekcija, masti, tableta i rastvora.

    Terapija ubodom živih pčela, koja se koristi u lečenju, uključuje postepeno povećavanje broja uboda i može se koristiti do 200 uboda dnevno. Pre primene ovog tretmana, obavezna je alergijska proba na pčelinji otrov.

    U zaključku, iako pčelinji otrov može izazvati ozbiljne reakcije, savremeni medicinski pristupi, poput imunoterapije, omogućavaju alergičnim osobama da nastave sa pčelarstvom i koriste pčelinji otrov kao lek.

  • SELEKCIJA MEDONOSNE PČELE

    Sva živa bića imaju sposobnost razmnožavanja, dajući potomstvo slično sebi, koje poseduje broj hromozoma karakterističan za vrstu. Uspješno oplodjenje je završna procedura parenja, odnosno spajanje muške i ženske polne ćelije, što predstavlja fenomen ponašanja koji je adaptiran na uslove oplodnje kod svake vrste.

    Na teritoriji naše zemlje uzgaja se medonosna pčela Apis mellifera carnica – Kranjska pčela. Ova pčela je vitkog tela, sive boje, tihi i najmirniji tip pčele. Njihov ritam proizvodnje legla je vrlo visok, a prezimljavaju u malim društvima sa ekonomičnom potrošnjom hrane. Prolećni razvoj društva počinje pojavom polena. Pčele imaju dobro razvijen instinkt za orijentaciju i nemaju naklonost za grabež. Negativna karakteristika Kranjske pčele je sklonost ka rojenju.

    Pčele u prirodi ne žive solitarno. One su socijalni insekti i žive u uređenom društvu (porodici), gde svaki član ima određene dužnosti, a od izvršenja tih dužnosti zavisi opstanak celog društva. Pčelinju zajednicu čine: matica, nekoliko desetina hiljada pčela radilica i nekoliko hiljada trutova.

    Stari Sloveni su maticu nazivali majkom, matkom ili maticom, čime su odredili njenu ulogu koja se ogleda u nošenju jaja i održavanju društva, a samim tim i vrste. Ona je najvažniji član društva, reproduktivno sposobna ženka koja, zahvaljujući svojim feromonima, „vlada košnicom“. Njenu genetsku strukturu čini 32 hromozoma (30 autozoma i dva polna hromozoma). Svi članovi pčelinjeg društva imaju osobine koje potiču od matice.

    Radilice su stalni i najmnogobrojniji članovi društva i čine njegovu glavnu snagu. Radilice obavljaju sve poslove u košnici i van nje. One su kćeri matice i trutova i poseduju njihove gene, a samim tim i karakteristike. Radilice su sterilne ženske jedinke.

    Trutovi su mužjaci i imaju 16 hromozoma. Nastali su partenogenetski (bespolno) iz neoplođenih jaja. Njihove osobine zavise od osobina njihove majke (matice), tj. od osobina matice – „babe“ i truta „dede“. Genetska struktura im se razlikuje od genetske strukture njihovih sestara radilica u košnici koje, za razliku od trutova, imaju očeve i diploidni set hromozoma (2n=32).

    Prenošenje naslednih osobina

    Razvitak, ponašanje i produktivnost pčelinjih društava zavise od naslednih karakteristika njihovih članova, kao i od uticaja spoljašnje sredine (klima, pčelinja pasa i dr.) i uslova u košnici (hrana, temperatura, vlažnost, sastav vazduha i dr.).

    Za razliku od selekcije drugih životinja, kod pčela objekat selekcije je pčelinje društvo koje se sastoji od nekoliko desetina članova sa heterogenom genetskom strukturom, uslovljenom načinom sparivanja matice. Pčelinje društvo čine sestre radilice, ako su kćeri jednog truta, i polusestre koje su kćeri različitih očeva. To znači da je u različitim periodima sezone sastav radilica različit, sa različitim osobinama uslovljenim njihovom naslednom osnovom. Takođe, pčelinje društvo ima svoju individualnost koja ga odvaja od drugih društava (količina meda, količina legla i dr.). Kada se menja matica u društvu, izgled društva se ne menja, ali pčelinje društvo postaje u selekciono-genetskom pogledu novi objekat selekcije.

    Produktivnost pčelinjeg društva zavisi od mnogih faktora, kako u košnici, tako i van nje (količina pčela, količina slobodnog saća za lagerovanje i dr.). Takođe, medonosne pčele, za razliku od drugih domaćih životinja, same sakupljaju i pripremaju hranu, uređuju svoje stanište i održavaju ga (održavaju optimalnu temperaturu legla i dr.). Zbog toga se najbolje prilagođavaju uslovima koji vladaju na određenom staništu. Pre nego što se započne selekcioni rad, neophodno je dobro upoznati karakteristike pčela koje se uključuju u selekciju, kao i karakteristike klime i flore područja na kojem se sprovodi selekcija medonosne pčele.

    Matica i trutovi (osam i više trutova) sparuju se u vazduhu, što otežava kontrolu sparivanja, a samim tim i selekciju medonosne pčele. Selekciju otežava i to što se različite dužine razvojnih stadijuma matica (16 dana), radilica (21 dan) i trutova (24 dana), i što u različito vreme matice i trutovi dostizu polnu zrelost. Međutim, to ima i dobru stranu, koja se ogleda u mogućnosti dobijanja nekoliko generacija pčela tokom sezone, jer pčele radilice tokom letnjeg perioda žive oko 35 dana.

    Selekcijom pčela postiže se očuvanje karakteristika rase, bolja produktivnost, smanjuje se rojidbeni nagon, povećava otpornost na bolesti i drugo. Veštačka selekcija dovodi do sistemskih promena, favorizovanja određenih genotipova i mogućnosti njihovog ukrštanja. U pčelarstvu selekcija može biti masovna i individualna.

    Kod masovne selekcije posmatraju se određene osobine (jačina društva, produktivnost, zdravstveno stanje i dr.). Za razmnožavanje se odabiru i koriste društva sa najboljim osobinama (ocenama).

    Kod individualne selekcije, osim odabranog društva, posmatra se i njegovo potomstvo, i to u dve etape. Prvo se analiziraju podaci iz masovnog odabiranja – odabiru se najbolja društva i formira plemenita grupa. Od svake odabrane matice proizvede se deset i više kćeri matica, koje se dodaju društvima iste jačine, sa istom količinom hrane, i prate se naredne dve godine. Zatim se odabira društvo sa najboljim karakteristikama i njegova matica postaje matica – majka za proizvodnju matica.

    Od plodnosti matice zavisi tempo razvoja pčelinjeg društva. Što je veća nosivost, to je više pčela, a samim tim i više meda. U uslovima slobodnog, prirodnog sparivanja, da bi se dobila čista linija pčela, potreban je dugogodišnji rad, pri čemu se matice sparuju sa braćom – trutovima. Ovaj način može dovesti do inbred depresije i gubitka cele linije pčela, ili pak do pojave nekih neželjenih karakteristika. Brži način za dobijanje i održavanje čistih linija je veštačka oplodnja.

    Veštačka oplodnja matice

    Veštačkom oplodnjom matice postiže se kontrola sparivanja matica sa trutovima. Odabrana neoplođena matica sparuje se sa trutovima iz izabranog pčelinjeg društva. Matica se sparuje u prirodi sa više trutova kako bi sakupila veliku količinu spermatozoida i sa njima napunila spermateku. Za sakupljanje dovoljne količine sperme za oplodnju potrebno je nekoliko desetina polno zrelih trutova.

    Veštačka oplodnja matica zahteva veliku stručnost i obavlja je obučeni specijalista u laboratoriji, koji ima sve uslove i potreban pribor. U sterilnim uslovima laboratorije temperatura treba da bude 25 stepeni. Oplodnja matice obavlja se pomoću instrumenata za veštačku oplodnju matica, aparata za anesteziju i binokularnog mikroskopa. Matica treba da bude stara sedam do deset dana, a trutovi 14 i više dana. Pre sparivanja trutovima treba obezbediti pročišćeni let. Sledeći korak je da se trutu izbace polni organi i da ejakulira, a sperma se sakuplja uz pomoć šprica. Za prvo osemenjavanje potrebno je sakupiti četiri mililitara sperme. Sakupljena sperma se ubacuje u vaginu matice pomoću šprica i specijalnih igala (kireta). Osemenjena matica se stavlja u kavez sa pčelama i vraća u inkubator. Posle 48 sati matica se ponovo oplodi na isti način kao i prvog dana. Može se oploditi i odjednom, ali sa osam mililitara sperme uz dodatno anesteziranje.

  • ODLIKUJU SE VELIČINOM, UKUSOM I FINOĆOM MESA

    U poslednjim godinama, interesovanje za ove male životinje je značajno poraslo. Iako naši ljudi još uvek, najčešće s dozom skepticizma, posmatraju to što se puževi u mnogim zapadnim zemljama koriste u ishrani, sve više pojedinaca prepoznaje njihov potencijal. Naime, velika potrošnja ovih gastronomskih specijaliteta, u kombinaciji sa kvalitetom naših puževa, sve više privlači pažnju.

    Upotreba puževa u ishrani datira još iz davnina. Stari Grci su ih koristili kao hranu, a iz starih zapisa saznajemo da su imali specijalnu kašičicu čiji je drška bila završena zavrnutim vrhom, namenjena za vađenje puža iz kućice. Rimljani nisu bili samo veliki ljubitelji puževa, već su ih i uzgajali. Tada su im pripisivana lekovita svojstva, naročito za rešavanje problema sa stomakom. Puževi su dopremani brodovima sa obala Španije, Afrike i Ilirije.

    U srednjem veku puževi su se koristili kao hrana u Švajcarskoj, kao i u oblastima oko Dunava. Tokom mnogih ratova u Evropi, ishrana puževima pomogla je ljudima da prežive, zahvaljujući njihovoj hranjivosti.

    Danas su puževi postali pravi gastro-specijalitet u mnogim zapadnoevropskim zemljama, kao što su Italija, Francuska, Nemačka, Španija, Švajcarska, ali i u Sjedinjenim Američkim Državama. Interesovanje za farmerski uzgoj puževa u našoj zemlji, usmereno prema tržištima razvijenih zemalja, stalno raste. Zbog povoljnog geografskog položaja, puževi iz naše zemlje odlikuju se velikim veličinama, izuzetnim ukusom i finoćom mesa. Ovo je stvorilo osnovu za ekspanziju u odgajanju puževa, što je dovelo do nastanka nove grane stočarstva u našoj zemlji.

    Podstaknuti primerom farmi puževa u Italiji, naša zemlja, sličnim ekološkim uslovima, prepoznaje ekstenzivan način odgajanja puževa (uzgoj na otvorenom prostoru). Uzgoj puževa je relativno nova grana u našoj pčelarstvu, a osim farme puževa, naši poljoprivrednici i dalje sakupljaju puževe iz prirode i izvoze ih u inostranstvo, u svežem ili poluprerađenom obliku. Osim mesa, koristi se i kućica, koja nakon mlevenja može biti koristan izvor kalcijuma, potrebnog za čvrstinu kućica puževa, ali i kao dekorativni element prilikom serviranja puževog mesa.

    Tri vrste puževa iz roda Helix koje se sakupljaju ili gaje kod nas su:

    • Helix pomatia L. – vinogradarski puž
    • Helix aspersa L. – šarenasti, baštenski puž
    • Helix lucorum L. – šumski puž

    Vinogradarski puž je najveći od tri vrste koje su interesantne potrošačima. Njegova kućica je loptasta, nabrekla, u žućkasto-smeđoj boji, s poprečnim nepravilnim prugama. Visina kućice mu je 40-50 mm, a otvor kućice je okrugao. Telo puža je krupno, žućkasto, sa nepravilnim čvorićima. Rasprostranjen je širom naše zemlje i polaže između 70 i 100 jaja.

    Šarenasti, baštenski puž je srednje veličine, obično 20 mm u visinu. Njegova kućica je konusna, kupasta, sa tamnim tačkama na sivkasto-žutoj podlozi. Otvor kućice je ovalan, dok je telo puža žućkasto-rđaste boje.

    Šumski puž je manji, 30-40 mm, sa potpuno okruglom, žućkasto-smeđom, izbrazdanom kućicom. Meso ovog puža je cenjeno zbog specifičnog aromatičnog ukusa, koji potiče od ishrane šumskim biljem.

    Pored direktnog sakupljanja ovih vrsta puževa za izvoz, često se pri unosu matičnog jata na farmu koriste puževi iz prirode. Zemlje zapadne Evrope, zbog neumerenog sakupljanja puževa iz prirode, ozbiljno su ugrozile ove vrste, te su sakupljanje u mnogim zemljama potpuno zabranile. Danas ove zemlje zadovoljavaju svoje potrebe za puževima i preko naše zemlje.

    Iako se puževi još uvek ne nalaze na menijima restorana u našoj zemlji, oni su i dalje u opasnosti. Sakupljanje puževa regulisano je zakonom, prema kojem je zabranjeno sakupljanje puževa čija kućica ima prečnik manji od tri centimetra, kao i u periodu od 1. oktobra do 1. juna (lovostaj). Takođe, količine puževa koje se mogu sakupljati i stavljati na tržište svake godine određuje Zavod za zaštitu prirode Srbije, koji izdaje dozvole za sakupljanje puževa iz prirode.

    Povećanje svesti o održivom sakupljanju i zaštiti ovih korisnih životinja važno je za očuvanje njihove populacije i unapređenje puževog uzgoja u našoj zemlji.

  • Kompletiranje proizvodnje na svom pčelinjaku

    Mnogi pčelari danas nastoje da ostvare što veći prinos meda. Međutim, ako pčelarska sezona nije dobra i prinosi meda su mali ili gotovo nikakvi, često se javljaju gubitak volje i motivacije za daljim pčelarenjem. Ipak, postoji mogućnost da pčelar i u takvim uslovima ostvari uspeh, ukoliko se fokusira na različite aspekte pčelarstva. Ako pčelar istovremeno proizvodi med, sakuplja polen i pergu, uzgaja matice za svoj pčelinjak, vadi matični mleč i sakuplja propolis, možemo reći da se radi o savremenom, racionalnom pčelaru. Ovaj pristup omogućava pčelaru da, čak i u godinama kada je pčelarska sezona loša, ostvari zadovoljavajuće rezultate, jer ako nema meda, uvek može da se osloniti na polen, matični mleč, propolis ili druge pčelinje proizvode.

    Iako se može činiti da savremeni pčelar ima mnogo poslova na pčelinjaku, to je zapravo samo prividno. Svi ovi zadaci su zapravo sastavni delovi svake pčelarske tehnologije i, uz pravilno planiranje, mogu postati deo rutine na pčelinjaku.

    Sakupljanje polena i propolisa

    U proleće, naročito tokom voćne pase, polena ima u izobilju. U jačim pčelinjim društvima unos polena može blokirati maticu, jer su ramovi u košnici puni polena, što znači da matica nema prostora da polaže jaja. Ako pčelar ne reaguje, razvoj pčelinjeg društva može biti usporen za sedam do deset dana. U takvim situacijama, pčelar može da preduzme sledeće mere:

    1. Proširivanje pčelinjeg gnezda – dodavanje ramova sa radiličnim saćem i kasnije ramova sa satnim osnovama, kako bi se omogućio prostor za polaganje jaja.
    2. Sakupljanje polena – pored proširivanja gnezda, pčelar može koristiti hvatace polena, koje može da napravi sam, i staviti ih na leta pčelinjih društava tokom dana (od 9 do 11 sati).

    Polen se može sakupljati pre i posle bagremove pase, u livadskoj pasi i slično. Pčelar koji sakupi dovoljno polena stekao je bogatstvo koje može koristiti na više načina: za uzgoj matica, za proizvodnju matičnog mleča, za razvoj pčelinjih društava, ili čak kao lekovito sredstvo.

    Sakupljanje propolisa

    Propolis je poznat kao prirodni lek za mnoge bolesti, naročito za usnu šupljinu, a takođe pomaže u jačanju imunološkog sistema. Propolis se obično sakuplja u julu, najkasnije do polovine avgusta. Pčelar može da sakupi propolis sa svojih pčelinjaka, a zatim ga koristi u različite svrhe, kao što su pravljenje prirodnih lekova ili za prodaju.

    Uzgoj matica presadjivanjem larvi

    Metod uzgoja matica presadjivanjem larvi je efikasan, jednostavan i lako savladiv. Ovaj metod može koristiti svaki pčelar, bez obzira na iskustvo, broj društava ili veličinu pčelinjaka. Za nekoliko sati može se savladati osnovna tehnika uzgoja matica, uključujući izradu matičnih osnova, pripremu ramova, presadjivanje larvi, i formiranje odgovarajućih društava za uzgoj matica.

    Uzgoj matica presadjivanjem larvi omogućava pčelaru da uvek ima kvalitetne matice za potrebe svog pčelinjaka, što je mnogo pouzdanije od kupovine matica, jer pčelar može da kontroliše kvalitet i stanje matica.

    Uzgoj matica je naročito koristan u periodima kada pčelar želi da poveća broj društava ili kada mu je potrebno više matica za specifične potrebe. Pčelar može uzgajati matice tokom maja, juna i jula, a ponekad i u avgustu, zavisno od potreba pčelinjaka.

    Vadjenje matičnog mleča

    Matični mleč je dragocen proizvod, poznat po svojim biostimulativnim svojstvima. Kvalitetan matični mleč može se dobiti isključivo presadjivanjem larvi u matične osnove. Pčelar može koristiti ovaj postupak da vadi matični mleč, koji je veoma vredan za ljudski organizam.

    Iako se ponekad misli da je moguće vaditi matični mleč iz pčelinjih društava koja su obezmatičena, to nije tačno. Takav matični mleč nije dovoljno kvalitetan. Pravi matični mleč se dobija samo kada su larve presadjene u matične osnove, a pčele zatim pune maticnjake sa mlečem. Proces vadjenja matičnog mleča je sličan procesu uzgoja matica, ali s razliku u broju presadjenih larvi i cilju proizvodnje.

    Vadjenje matičnog mleča, osim što je profitabilno, može doneti pčelaru značajan prihod, jer se ovaj proizvod sve više traži na tržištu zbog svojih zdravstvenih svojstava.

    Zaključak

    Savremeni pčelar koji se bavi kompletiranjem proizvodnje na svom pčelinjaku ne zavisi samo od meda, već koristi sve resurse koje pčele pružaju. Sakupljanje polena, uzgoj matica, vadjenje matičnog mleča i propolisa čine ovu delatnost izuzetno efikasnom i profitabilnom. Iako zahteva posvećenost i znanje, kompletiranje proizvodnje na pčelinjaku omogućava pčelaru da se osigura u godinama sa lošijim prinosima meda i da ostvari stabilan i siguran prihod.

  • Histomonijaza jarebica

    Jarebice su veoma cenjena divljač, ne samo zbog ukusa svog mesa, već i zbog posebnog doživljaja lova. Nažalost, broj jarebica u našim lovištima opada, što je dovelo do njihove sve češće komercijalne proizvodnje u volijerama, po uzoru na fazansku divljač. Međutim, gajenje jarebica u kontrolisanim uslovima zahteva dobro poznavanje biologije ovih ptica, jer su vrlo osetljive i zahtevaju posebnu pažnju. Pored problema sa uzgojem, postoji i niz bolesti koje se retko javljaju u prirodnom staništu, a među njima je i histomonijaza.

    Uzgoj u volijerama i širenje bolesti

    Za ispitivanje histomonijaze uzeti su materijali iz karantina 1.000 jarebica namenjenih za matično jato, od kojih je po 500 bilo mužjaka i ženki. Karantin se obavljao u volijeri u kojoj su prethodne godine boravili fazani. Teren na kojem su gajeni fazani bio je kontaminiran, iako su histomonasi u spoljašnjoj sredini slabo otporni i obično uginu odmah ili u roku od nekoliko sati. Glavni uzročnici širenja bolesti su kisne gliste, koje kroz svoj probavni sistem unose jaja parazita heterakisa, u kojem se nalaze histomonasi.

    Simptomi i tok bolesti

    Klinika histomonijaze je vrlo specifična. Zaražene ptice postaju umorne, apatične i potisnute. Pojavljuje se proliv, obično zelene boje, praćen parezom (delimičnom paralizom) i slabošću nogu, što dovodi do gubitka telesne mase i ubrzanog mršavljenja. Uginula su 13% jarebica nakon 7 do 10 dana bolesti.

    Patoanatomske promene

    Patološke promene u organizmu zaraženih jarebica bile su uočljive na jetri i slepim crevima, što je tipičan znak histomonijaze. Promene su se najčešće javljale u oba slepa creva, koja su bila uvećana i puna gasa. Seroza cekuma bila je zamućena, slepljena sa okolnim organima, dok je sluznica bila zapaljena, uz prisustvo pseudomembrana. Promene na jetri bile su karakteristične, sa okruglim nekrotičnim lezijama smeđe-crvene, a kasnije žućkasto-bele boje, veličine do jednog santimetra.

    Dijagnoza i terapija

    Dijagnoza histomonijaze potvrđena je patoanatomskim nalazima na jetri i slepim crevima. Prvi korak u terapiji bio je primena Ronisola, leka koji je delovao na parazite. Terapija je sprovedena u trajanju od pet dana, sa dozom od 60 g na 100 litara vode. Kako bi se sprečili recidivi, preventivno je davano 60 g na 200 litara vode narednih sedam dana. Pored toga, sprovedene su i mere sanacije tla i higijene, uključujući redovno čišćenje pojilica i kontrolisanje kvaliteta hrane i vode.

    Zaključak

    Histomonijaza jarebica predstavlja ozbiljan problem u komercijalnom uzgoju ove vrste divljači, naročito u uslovima volijera. Iako bolest nije česta u prirodnim uslovima, u kontrolisanim sredinama može se pojaviti zbog specifičnih uslova. Za uspešno lečenje i prevenciju potrebno je pridržavati se odgovarajućih higijenskih i preventivnih mera, kao i primene specifične terapije. Uz pravilnu negu i upotrebu odgovarajućih lekova, moguće je smanjiti broj obolelih i sačuvati zdravlje jarebica u uzgoju.

  • Konjarstvo: Osnovne Karakteristike Konja

    Konji su predivna i snažna bića koja su tokom istorije odigrala ključnu ulogu u ljudskim životima, bilo kao radne životinje, bilo kao simbol snage i lepote. Danas, konjarsvo obuhvata različite vrste konja koje se mogu klasifikovati u tri osnovne grupe: poni konji, laki konji (toplokrvnjaci) i teški konji (hladnokrvnjaci). Svaka od ovih grupa ima svoje specifične karakteristike, koje ih čine pogodnim za različite svrhe i uslove života.

    Poni Konji

    Poni konji su manji od običnih konja i obično ne prelaze visinu od 150-155 cm na grebenu. Razlikuju se od konja ne samo po visini, već i po telesnim proporcijama. Na primer, poniji imaju duboke grudi i kraću glavu koja se proporcionalno poklapa sa dužinom trupa. U pokretima su izuzetno stabilni, sa sigurnim i čvrstim korakom.

    Jedna od najpoznatijih rasa poni konja je islandski poni, koji je poznat po svom udobnom i sigurnom koraku poznatom kao toelt. Ovaj korak omogućava ponijima da lako hodaju i jure čak i na neravnom terenu. Poniji se često opisuju kao živahni, razigrani i ponekad nestašni, što ih čini omiljenim među ljubiteljima konjarstva. Njihova kratka, široka i elegantna glava, male uši i snažna, kratka noga sa malim, tvrdim kopitima, omogućavaju im da se snađu u teškim uslovima. Griva i rep su im gusti i dugi, što im pomaže da prežive hladne i vlažne uslove.

    Laki Konji (Toplokrvnjaci)

    Toplokrvnjaci su najpoznatiji konji za sportske aktivnosti, uključujući trke i jahanje. Ovi konji su elegantni, brzi i izuzetno snažni. Njihova tela su duga i vitka, sa dugim vratovima i mišićavim leđima, što omogućava lagano sedanje i postizanje velike brzine. Toplokrvnjaci imaju snažnu, vitku muskulaturu, koja im omogućava da trče brzo i lako preskaču prepreke. Uglavnom se koriste u sportskim disciplinama, poput trka, prepona i različitih manifestacija.

    Njihova glava je najčešće manja, sa velikim očima koje odražavaju njihovu radoznalost i visoku inteligenciju. Vrat im je dug i mišićav, a leđa im nisu previše široka, što omogućava lakše pokrete. Toplokrvnjaci su temperamentni i energični, ali istovremeno veoma inteligentni i lako ih je obući. S obzirom na njihove karakteristike, lako se uklapaju u različite aspekte konjarstva, od trka do hobby jahanja. Prosečna visina toplokrvnih konja varira od 150 do 180 cm, a poznati su po velikoj brzini i izdržljivosti.

    Teški Konji (Hladnokrvnjaci)

    Teški konji, poznati i kao hladnokrvnjaci, imaju impozantan izgled sa izraženom snagom i masivnim telom. Ovi konji su poznati po svojoj snazi i izdržljivosti, a njihov izgled je često grub, sa širokim prsa, masivnim vratom i kratkim, snažnim nogama. Hladnokrvnjaci su savršeni za rad u poljoprivredi i vuču teških zaprega, zbog svoje snage i mirnog temperamenta.

    Pokreti hladnokrvnjaka su sporiji u poređenju sa toplokrvnjacima, ali su veoma snažni i omogućavaju im da vuku velike terete. Ovi konji su često opisivani kao pitomi džinovi zbog svog mirnog i prijateljskog temperamenta. Visina hladnokrvnjaka obično varira od 170 do 180 cm, ali postoje i primerci koji su viši od 200 cm. Zahvaljujući svojoj snazi, hladnokrvnjaci se koriste za teške poljoprivredne poslove, vuču zaprega, pa čak i u industriji. Njihova krupna, mesnata tela i kratke, snažne noge omogućavaju im da obavljaju zahtevne fizičke zadatke.

    Razlike i Sličnosti

    Iako se ove tri grupe konja razlikuju po veličini, proporcijama i načinu kretanja, sve one imaju jedinstvene karakteristike koje ih čine pogodnim za određene namene. Poni konji su često omiljeni zbog svog razigranog karaktera i male veličine, dok su toplokrvnjaci najbolji za sportske aktivnosti koje zahtevaju brzinu i agilnost. S druge strane, hladnokrvnjaci su nezaobilazni kada je u pitanju teži rad, jer su izuzetno snažni i otporni.

    U svakom slučaju, konji svih vrsta zahtevaju posvećenost, pažnju i pravilnu negu kako bi ostvarili svoje potencijale, bilo da se koriste za rad, sport ili kao prijatelji u slobodno vreme. S obzirom na njihove jedinstvene osobine i raznovrsne primene, konjarstvo ostaje jedan od najlepših i najuzbudljivijih aspekata stočarstva i ljubavi prema životinjama.

    Završno, konji su predivna stvorenja koja igraju važnu ulogu u mnogim životima, bilo kao radne životinje ili kao ljubimci. S obzirom na različite vrste, od ponija do toplokrvnjaka i hladnokrvnjaka, svaki konj ima svoju jedinstvenu lepotu i korisnost.

  • KARAKTERISTIKE I POREKLO OVACA

    Ovce su prezivari, što znači da imaju specifičnu gradnju digestivnog trakta. Njihov želudac je složen, a zubi su polumesecasti. Glava ove životinje je klinasta, a sekutići su oštri. Ovca ima tanku i veoma pokretljivu gubicu koja joj omogućava da koristi trave koje nisko rastu. Zbog svog dobro razvijenog vunenog pokrivača, većina rasa ovaca izuzetno dobro podnosi umerene klimatske uslove.

    Fiziološki posmatrano, polna zrelost kod ovaca javlja se otprilike u 5. mesecu života. Ipak, zimska grla u tom uzrastu još nisu dovoljno razvijena, pa se priplod kod njih obavlja kasnije, kada njihova telesna masa dostigne 75-80% od standardne težine odraslih ovaca odgovarajuće rase. Plodnost kod većine rasa varira, pa tako 100 ovaca može da ojagnji između 100 i 150 jagnjadi. Period bremenitosti traje oko 150 dana.

    Pod dobrim uslovima ishrane i gajenja, ovce dostižu produktivne godine do 7-8 godine života, dok snažnije rase mogu ostati u priplodu i do 10-12 godina. Starost ovaca, međutim, može da se odredi prema stanju njihovih zuba. Zubi ovaca obično počinju da se troše, kržaju i ispadaju između 6. i 8. godine života, što zavisi od kvaliteta ishrane i pasnog prostora. Starost ovaca se takođe može utvrditi analizom mleknih i stalnih sekutića, njihove veličine i debljine, kao i stanja istrošenosti.

    Mlečna žlezda ovaca sastoji se od dve polovine. Na osnovu dužine repa i mesta taloženja loja, ovce se mogu podeliti na: dugorepe, kratkorepe, masnorepe i masnotrtične.

    Domestifikacija ovaca počela je pre naše ere, a nastavila se i u periodu naše ere. Tokom tog vremena, uslovi i ljudska intervencija doveli su do značajnih promena u morfološkom izgledu ovaca, kao i u njihovim fiziološkim i proizvodnim sposobnostima. Ovce su postale vrlo povezane sa ljudima i prilagođene njihovim potrebama.

    Prema uzrastu i nameni, ovce se mogu svrstati u sledeće kategorije:

    1. Jagnje – mladunče od rođenja do zalučivanja;
    2. Silježe – podmladak od 6 do 12 meseci;
    3. Dviska – žensko grlo od 12 meseci do prvog jagnjenja;
    4. Dvizak – muško grlo u drugoj godini života do prvog parenja;
    5. Ovca – žensko priplodno grlo nakon prvog jagnjenja;
    6. Ovan – muško priplodno grlo;
    7. Škopac – muško kastrirano grlo.

    Ove karakteristike i podela ovaca pomažu u boljoj organizaciji stočarske proizvodnje, omogućavajući efikasnije upravljanje i praćenje njihovih proizvodnih sposobnosti.

  • Domaće rase ovaca

    Domaće rase ovaca u našim krajevima uglavnom obuhvataju nekoliko popularnih i priznatih tipova, među kojima je najzastupljenija pramenka. Ova rasa ovaca je primitivnog porekla, stvorena u uslovima okrudne ishrane i minimalne nege. Najčešće se gaji ekstenzivno, što znači da tokom leta provodi većinu vremena na pašnjacima, dok zimi boravi u ovčarnicima. Iako ovi uslovi nisu idealni, pramenka je veoma otporna i prilagodljiva. Postoji više sojeva ove rase, koji su nastali pod uticajem različitih klimatskih, ishranih i uzgojnih uslova. Neki od poznatih sojeva su: sjenički, sarplaninski, ovcepoljski, krivovirski, kosovski, metohijski i pirotski.

    Pramenka je rasa sa telesnom masom od 25 do 55 kilograma kod ovaca, dok ovnovi mogu dostići težinu od 35 do 80 kilograma. Ova rasa je poznata po svojoj kosnostasnoj osobini, ali je uopšteno slabo produktivna u smislu mlečnosti i drugih proizvodnih sposobnosti. Plodnost ove rase je između 100 i 110%, što znači da prosečno donosi 1 do 2 jagnjeta po okotu. Masa jagnjadi pri rođenju kreće se od 2 do 4 kilograma. Pramenka je rasa kombinovanih proizvodnih sposobnosti, pa je randman klanja od 40 do 50%, dok mlečnost u laktaciji varira od 40 do 100 litara. Prosečna proizvodnja vune kod pramenke iznosi oko 1,4 kilograma, a randman vune je između 55 i 70%. Runo ovih ovaca je najčešće belo, mada postoje i crni primerci.

    Pored pramenke, u našim krajevima se gaji i cigoja, koja je takođe kombinovana rasa, pogodna za proizvodnju vune, mesa i mleka. Cigoje su prisutne u područjima sa intenzivnom poljoprivrednom proizvodnjom, kao što su Vojvodina, Mačva i Pomoravlje. Ova rasa se odlikuje velikim i snažnim telom. Telesna masa odraslih ovaca je između 70 i 75 kilograma, dok ovnovi mogu doseći težinu od 110 do 120 kilograma. Plodnost cigoje je nešto viša i iznosi između 110 i 131%, dok mlečnost varira od 50 do 150 litara za šest meseci laktacije. Ove ovce takođe proizvode značajnu količinu vune, koja iznosi između 2,5 i 4 kilograma, dok ovnovi proizvedu 3,5 do 5 kilograma neprane vune. Randman vune kod cigoja je oko 55%.

    Uz pramenku i cigoju, u našim regionima gaji se i domaći merino kao i domaći oplemenjeni merino. Domaći merino je takođe rasa sa kombinovanim proizvodnim sposobnostima. Ove ovce imaju telesnu masu od oko 42 kilograma, dok ovnovi dostižu težinu od 51 kilograma. Prosečna količina proizvedene vune kod ovaca domaćeg merina iznosi oko 4 kilograma, dok ovnovi proizvedu 5,5 do 6 kilograma vune. Mlečnost ove rase je oko 100 litara. S druge strane, domaći oplemenjeni merino ima fokus na proizvodnju vune i mesa. Telesna masa ovih ovaca je oko 60 kilograma, dok ovnovi teže od 90 do 95 kilograma. Jagnjad pri rođenju teže oko 3,5 kilograma. Ove ovce proizvode oko 4 kilograma neprane vune, dok ovnovi proizvode od 4 do 6 kilograma. Randman vune je 42%, dok plodnost ovih ovaca dostiže čak 125 do 132%.

    Sve ove domaće rase ovaca doprinose raznovrsnoj proizvodnji na našim farmama i prilagođene su različitim uslovima držanja i ishrane. S obzirom na njihove karakteristike, svaka od njih ima svoje specifične prednosti, bilo da je reč o mlečnosti, vuni ili mesu.

  • Holštajn-Frizijska rasa goveda

    Holštajn-Frizijska rasa goveda je jedna od najpoznatijih i najvažnijih pasmina goveda u svetu, koja se najviše gaji zbog visokog prinosa mleka. Ova pasmina potiče iz oblasti Frizland i Holštajn-Vestfalija, a goveda ove rase su prepoznatljiva po svom karakterističnom izgledu, crno-beloj boji, ali i po izuzetnim proizvodnim sposobnostima. Holštajn-Frizijska goveda su prvo izvezena u Severnu Ameriku, gde su postala osnova za unapređenje mlečne proizvodnje. U ovom tekstu, razmotrićemo poreklo, osobine, uzgoj i upotrebu holštajn-frizijskih goveda, kao i izazove i prednosti ove pasmine.

    Poreklo i razvoj Holštajn-Frizijske pasmine

    Holštajn-Frizijska goveda potiču iz severozapadnih regiona Evrope, iz oblasti Holštajn i Frizland, gde su se u prošlosti gajila uglavnom zbog svoje sposobnosti da proizvedu mleko. Ova pasmina je rezultat selekcije koja je tokom vekova nastojala da proizvede životinje koje mogu podneti hladne klimatske uslove, a u isto vreme da budu izuzetno produktivne u pogledu mlečnosti.

    Oplemenjivanjem ove rase razvijen je cilj: povećanje prinosa mleka uz zadržavanje dobrih osobina za gajenje i proizvodnju mesa. Iako su u početku gajene na malim seoskim gazdinstvima, sa vremenom su postale osnovna pasmina na velikim farmama širom sveta, naročito u Severnoj Americi i Evropi. Njihova sposobnost da se brzo prilagode različitim uslovima držanja i ishrane učinila je Holštajn-Frizijsko govedo izuzetno traženim.

    Osobine Holštajn-Frizijske pasmine

    Holštajn-Frizijska goveda su prepoznatljiva po svojoj crno-beloj boji, iako se ponekad mogu naći i crveno-sareni primerci, poznati kao Red Holstein. Ova pasmina je izuzetno dobro prilagođena različitim klimatskim uslovima, pa se gaji u hladnijim i toplijim regijama širom sveta. Zbog svog specifičnog izgleda, sa visokim i vitkim telom, Holštajn-Frizijska goveda su vrlo prepoznatljiva na farmama.

    Jedna od glavnih osobina Holštajn-Frizijskog goveda je njegova sposobnost da proizvodi velike količine mleka. Ženke ove pasmine obično teže između 550 i 700 kilograma, dok mužjaci mogu dostići težinu od 1000 kilograma. Laktacija ovih goveda traje između 305 i 365 dana, a tokom tog perioda one mogu proizvesti i do 12.000 litara mleka, u zavisnosti od genetskih i prehrambenih faktora. Mleko ove pasmine je visokog kvaliteta, sa velikim sadržajem proteina i masti, što ga čini pogodnim za proizvodnju širokog spektra mlečnih proizvoda.

    Prilagodljivost i uslovi držanja

    Holštajn-Frizijska goveda su poznata po svojoj sposobnosti da se lako prilagode različitim uslovima držanja i ishrane. Ovo čini ovu pasminu izuzetno pogodnom za komercijalne farme koje se bave proizvodnjom mleka na industrijskom nivou. Goveda ove pasmine nisu previše zahtevna u pogledu smeštaja i mogu se držati u poluotvorenim stalama, što smanjuje troškove izgradnje objekata. Takođe, vrlo su otporna na hladnoću, a dobro se nose i sa toplijim vremenskim uslovima, što ih čini pogodnim za uzgoj u različitim klimatskim uslovima.

    Međutim, kako bi holštajn-frizijska goveda dostigla svoj pun proizvodni potencijal, potrebno je obezbediti im kvalitetnu ishranu. Goveda ove pasmine zahtevaju visokovrednu krmu, bogatu svim potrebnim hranljivim materijama. U suprotnom, njihova kondicija može opasti, što može dovesti do smanjenja mlečnosti i problema sa plodnošću. Redovno davanje odgovarajuće hrane i održavanje optimalnih uslova držanja su ključni za održavanje visokog nivoa proizvodnje mleka.

    Telenje i plodnost

    Holštajn-Frizijska goveda su poznata po visokom stepenu plodnosti. Telenje se obično odvija bez komplikacija, a prvo parenje junica može se obaviti već kada dostignu težinu od 360 do 380 kilograma i starost od 16 do 18 meseci. Ove krave su izuzetno plodne i mogu da donesu 1-3 jareta, a u nekim slučajevima i 4 jareta. Reproduktivna sposobnost je važan faktor u održavanju efikasnog i profitabilnog uzgoja.

    Pored toga, Holštajn-Frizijska goveda se brzo oporavljaju nakon telenja, što im omogućava da ponovo uđu u proizvodnju mleka već nekoliko meseci nakon što su donela mladunce. Međutim, ukoliko se ne pridržavaju pravilnih uzgojnih praksi, reproduktivni problemi mogu nastati kao rezultat neadekvatne ishrane ili nepravilnog upravljanja stadom.

    Upotreba Holštajn-Frizijskog goveda

    Primarna svrha Holštajn-Frizijskog goveda je proizvodnja mleka. Zbog svog visokog potencijala za proizvodnju mleka, ova pasmina je izuzetno popularna među farmerima, naročito onima koji se bave industrijskom proizvodnjom mlečnih proizvoda. Holštajn-Frizijska goveda su ključna za mlečnu industriju u mnogim zemljama, uključujući Sjedinjene Američke Države, Kanadu, Nemačku i Holandiju. Njihova proizvodnja mleka je visoko efikasna, što ih čini vrlo profitabilnim za velike farme.

    Iako su odlična za proizvodnju mleka, Holštajn-Frizijska goveda nisu idealna za proizvodnju mesa. Kvalitet mesa ove pasmine je srednji, dok meso tovnih grla može biti manje sočno u poređenju sa drugim pasminama. Međutim, ovaj nedostatak se često kompenzuje velikim prinosima mleka, što omogućava farmerima da ostvare značajnu dobit od prodaje mleka.

    Zaključak

    Holštajn-Frizijska rasa goveda je izuzetno važna pasmina u mlečnoj industriji širom sveta. Njihova sposobnost da proizvode velike količine mleka, njihova prilagodljivost različitim uslovima i jednostavnost u držanju čine ih izuzetno popularnim izborom za farmere. Iako nisu najbolji izbor za proizvodnju mesa, njihova produktivnost u mlečnom sektoru ih čini ključnim faktorom u proizvodnji mlečnih proizvoda. Uz pravilnu ishranu i uslove držanja, Holštajn-Frizijska goveda mogu ostvariti visok nivo proizvodnje, što ih čini isplativim za uzgoj i ekonomičnim za farmere.

  • KOZARSTVO: Poreklo, Rase i Karakteristike Koza

    Kozarstvo je važna grana stočarstva, koja se razvija već vekovima, a koze su prepoznate po svojoj svestranosti i prilagodljivosti. Uzgoj koza nije samo značajan za proizvodnju mleka, već i za proizvodnju mesa, vune i kože, a u mnogim kulturama, koze su simbol plodnosti i snage. U ovom tekstu ćemo se upoznati sa poreklom koza, različitim rasama koje se gaje, kao i općim karakteristikama ovih divnih životinja.

    Poreklo Koza

    Koze potiču od tri glavna pretka: Falkoneri, Bezoar i Priska. Ova tri podrijetla dala su temelje različitim rasama koza koje su se razvijale tokom vremena, kako u prirodnim, tako i u ljudskim uslovima. U našoj zemlji, koze su postale nezaobilazne u poljoprivredi, te su se kroz godine razvile razne rase koje su specijalizovane za proizvodnju mleka, mesa i vune.

    Rase Koza u Našoj Zemlji

    U našoj zemlji i okolnim regionima gaje se različite rase koza, svaka sa svojim specifičnostima. Među najpoznatijim rasama su:

    • Domaća balkanska koza – Ova rasa koza je tipičan predstavnik primitivnih životinja sa slabijim produktivnim osobinama. Težina im se kreće od 34 do 40 kg, imaju dugu dlaku i manje razvijeno vime. Plodnost ove rase je ograničena, jer postaju plodne tek nakon 2 godine života. Laktacija traje samo 7-8 meseci, a koze jari od 1 do 2 jareta.
    • Domaća bela koza – Slična balkanskoj kozi, ali nešto produktivnija. Težina se kreće od 30 do 40 kg, a laktacija može trajati od 300 do 500 litara mleka. Ova rasa je poznata po dobroj plodnosti i može davati 2-3 jareta po okotu. Osim toga, domaća bela koza je dobar izbor za oplemenjivanje drugih rasa.
    • Domaci melezi – Ove koze su rezultat ukrštanja različitih rasa, najčešće balkanskih koza i sanskih koza. Zbog svoje prilagodljivosti, naročito u planinskim predelima, ovi melezi su postali vrlo popularni u stočarstvu. Oni su dobri proizvođači mleka i vrlo su otporni.
    • Sanska koza – Ova rasa potiče iz Švajcarske i poznata je po izuzetnoj plodnosti i ranosti. Laktacija traje 280 dana, a proizvodnja mleka može biti od 650 do 1000 litara godišnje. Sanske koze su izuzetno otporne na različite klimatske uslove i odlikuju se velikom proizvodnjom mleka.
    • Francuska alpska koza – Ova rasa nastala je u Francuskoj pre više od 50 godina i specijalizovana je za proizvodnju mleka. Težina ženki kreće se od 50 do 70 kg, dok jarčevi mogu dostići 80-100 kg. Francuske alpske koze poznate su po visokoj plodnosti i sposobnosti da daju 2-3 jareta. Takođe, veoma su prilagodljive i otporne.
    • Togensburska koza – Poreklom iz Švajcarske, ova koza je odlična za ukrštanje, što pomaže u poboljšanju osobina drugih rasa. Mlečne su i ranostasne, a takođe su popularne i u proizvodnji mesa.

    Opšte Karakteristike Koza

    Koze su izuzetno prilagodljive životinje koje mogu da žive u različitim uslovima, a pri tome nisu zahtevne kada je u pitanju ishrana i nega. Iako kozje mleko ima specifičan miris, ono je izuzetno hranljivo i često se koristi u medicinske svrhe. Koze su vrlo plodne i obično se pare u jesen, a jari na proleće. Gestacija traje oko 150 dana, odnosno 5 meseci, nakon čega sledi porođaj. Koze obično donose 1-3 jareta, a u retkim slučajevima mogu imati i četiri.

    Osim što se gaje za mleko, koze se uzgajaju i za vunu, posebno angorske koze koje su poznate po svom krznu. Mnoge koze se takođe uzgajaju za meso, a njihov karakterističan izgled i plodnost čine ih idealnim za razne poljoprivredne uslove.

    Zaključak

    Kozarstvo je izuzetno važan sektor u stočarstvu, a koze su svestrane životinje koje doprinose poljoprivredi na različite načine. Sa svojim adaptivnim sposobnostima, plodnošću i raznovrsnim proizvodima (mleko, meso, vuna), koze predstavljaju važnu granu stočarstva koja je u velikoj meri prisutna u našoj zemlji. Gajenje koza može biti vrlo unosno, posebno uz odgovarajuću selekciju rasa i pravilnu negu.