Категорија: Vrste stočarstva

Kavezne baterije za tov pilića su savršen izbor za male proizvođače koji žele efikasno i praktično rešenje za tov pilića u domaćinstvima. Ove baterije su dizajnirane za manju proizvodnju, sa kapacitetima od 25, 50 ili 100 tovnih pilića, što omogućava fleksibilnost u zavisnosti od veličine farme i potreba korisnika.

Model najvećeg kapaciteta, KP-100, predstavlja 4-etaznu kaveznu bateriju koja je posebno prilagođena za optimalan tov pilića. Na dve strane baterije postavljeni su valovci za hranjenje (hranilice), dok su na preostale dve strane postavljeni valovci za napajanje vodom. Ovo omogućava lako i efikasno snabdevanje pilića hranom i vodom, što je od suštinskog značaja za njihov zdrav razvoj. Ishrana i napajanje se obavljaju ručno, što dodatno omogućava veću kontrolu nad kvalitetom hrane i vode koju pilići konzumiraju.

Pod ove kavezne baterije je izrađen od žičanog materijala, plastificiran i sa pravougaonim okcima dimenzija 30×13 mm, što omogućava lako čišćenje i održavanje higijene. Takođe, ovakav podni sistem pruža čvrstu i sigurnu podršku za piliće, čineći njihov boravak u baterijama udobnim i bezbednim.

Tehnološki, baterije su osmišljene tako da se pilići do 21. dana starosti drže na gornjoj etazi, dok se nakon tog perioda raspoređuju na sve četiri etaze. Ovaj sistem omogućava efikasnu raspodelu prostora, čime se maksimalno iskorišćava kapacitet baterije i obezbeđuje zdrav rast i razvoj pilića.

Kavezne baterije za tov pilića su jednostavne za korišćenje, izuzetno praktične i dugotrajne, što ih čini idealnim rešenjem za male poljoprivredne proizvođače koji žele da unaprede proizvodnju i obezbede kvalitetan tov svojih pilića.

Ovaj sistem je izuzetno popularan među malim farmerima i porodičnim farmama jer omogućava lakše upravljanje tovom, povećava efikasnost i smanjuje troškove u održavanju. Baterije su dostupne u različitim kapacitetima i mogu se prilagoditi specifičnim potrebama svakog korisnika.

Evropski dabar je zaista fascinantna životinja koja se može opisati kao pravi „graditelj“ u svetu divljih životinja. Ovaj semiakvatični glodar savršeno je prilagođen životu u vodi, a njegove adaptacije čine ga jedinstvenim među drugim vrstama. Dabar može da dostigne dužinu od jednog metra, dok mu visina u ramenima iznosi oko 30 centimetara. Njegov rep je pljosnat i pokriven rožnatim tvorevinama koje podsećaju na krljusti kod ribe, a to mu pomaže da bude odličan plivač. U stvari, rep mu je ključan za kretanje kroz vodu. Odrasli dabar može težiti između 20 i 35 kilograma, što ga čini prilično krupnim glodarom.

Jedna od najspecifičnijih karakteristika dabra su njegove plovne kožice na zadnjim nogama, koje omogućavaju efikasno plivanje. Na prednjim i zadnjim ekstremitetima, ovaj majstor za gradnju ima i izuzetno oštre kandže, koje koristi za kopanje. Ove prilagodbe čine ga neverovatnim u svojoj sposobnosti da stvara složene ekosisteme u vodi.

Dabar je pretežno biljojed, i tokom leta se hrani raznim zeljastim biljkama, kako onima koje rastu na kopnu, tako i onima u vodi. Zimi, kad zeljaste biljke postanu nedostupne, dabar se prebacuje na koru drveća. Njegov jelovnik uključuje preko 280 vrsta biljaka, a među drvećem, vrba i topola dominiraju, posebno u zimskoj ishrani.

Međutim, ono što je zaista impresivno kod dabra je njegova sposobnost da koristi drvenastu masu stabala koju oglodava kako bi gradio svoj dom. Dabar je pravi graditelj! On ne samo da pravi svoje nastambe, već gradi i brane i kanale. Brane mu pomažu da stvori dublje vode, što je od esencijalne važnosti za njegov životni prostor, dok kanali služe kao komunikacioni putevi između različitih delova njegovog staništa. U suštini, dabar je pravi ekološki inženjer, koji svojim aktivnostima menja okolinu, čineći je pogodnijom za život.

Dabar je monogaman, što znači da formira parove koji ostaju zajedno tokom celog života. Obično se pare od januara do marta, a bremenitost traje između 102 i 111 dana. Mladi se rađaju u proleće, a oba roditelja učestvuju u njihovom podizanju. Dabar se, u zavisnosti od uslova života, može živeti od šest do osam godina u prirodi, dok u zarobljeništvu može doživeti čak i do 35 godina.

Dabrovi žive u porodicama koje mogu brojati od dve do čak 14 jedinki, a mlađi obično napuštaju porodični dom sa dve i po godine. Porodice su vrlo povezane, i pomažu jedni drugima u izgradnji i održavanju svojih nastambi, brana i kanala. Zanimljivo je da mladunci uče od starijih, preuzimajući graditeljske veštine koje su ključne za preživljavanje ove vrste.

U suštini, dabar je nevjerojatna životinja, koja ne samo da se prilagodila životu u vodi, već je i stvorila kompleksan ekosistem u kojem živi, omogućujući drugim životinjama i biljkama da prežive. Njegov graditeljski nagon i sposobnost za prilagođavanje su ono što ga čini jednim od najzanimljivijih i najvažnijih predstavnika divlje faune.

U procesu uzgoja šarana, ishrana i zdravstvena zaštita predstavljaju ključne aspekte koji direktno utiču na zdravlje riba, njihov rast i produktivnost. Pravilna ishrana, koja uključuje balansirane hranljive materije, kao i redovna veterinarska zaštita, mogu biti ključni faktori koji obezbeđuju uspešan uzgoj. U ovom tekstu razmotrićemo značaj ishrane šarana, različite vrste hrane koje im se pružaju u različitim fazama rasta, kao i važnost zdravstvene zaštite za očuvanje zdravlja riba i postizanje visokog prinosa.

Ishrana šarana

Šaran je svastojed, što znači da je prilagodljiv različitim vrstama hrane, kako biljnog, tako i životinjskog porekla. U prirodi, šaran se hrani zooplanktonima, algama, insektima i razgradivim organskim materijama koje se nalaze u vodi. Međutim, u komercijalnim uslovima gajenja, ishrana mora biti pažljivo prilagođena kako bi šaranima obezbedila sve potrebne nutrijente koji su im potrebni za rast i razvoj.

U ekstenzivnim sistemima, gde šarani koriste prirodne resurse kao izvor hrane, dovoljno je da im se obezbede zooplanktoni i mikroorganizmi, ali u modernijim poluintenzivnim i intenzivnim sistemima, ishrana postaje mnogo kompleksnija. U tim sistemima šaranima se dodaju komercijalne hrane koje se sastoje od različitih biljnih i životinjskih komponenti. Kukuruz, pšenica, soja, ječam i riblje brašno su najčešći izvori hrane koji se koriste u proizvodnji šarana. Na ovaj način, šaranima se obezbeđuju proteini, masti, ugljeni hidrati, vitamini i minerali koji su neophodni za njihov rast i razvoj.

Ishrana šarana mora biti pažljivo osmišljena kako bi se obezbedio dobar balans između proteina i ugljenih hidrata. U ranim fazama razvoja, šarani se hrane veoma finim hranama koje su bogate rastvorljivim proteinima i mastima, dok se u kasnijim fazama prelazi na hranu koja je bogatija biljnim sastojcima. U fazi zrelosti, šarani postaju manje zahtevni i mogu se hraniti jednostavnijim obrocima, ali i dalje je važno da ishrana bude dobro balansirana kako bi se obezbedio zdrav rast.

Zdravlje šarana i prevencija bolesti

Zdravlje riba je ključno za postizanje optimalnih prinosima i visoke kvalitete proizvoda. U uzgoju šarana, prevencija bolesti igra ključnu ulogu u smanjenju gubitaka i obezbeđivanju zdravih i produktivnih riba. U ribnjacima, šarani su podložni raznim bolestima, uključujući parazitske infekcije, bakterijske i virusne bolesti. Mnoge od ovih bolesti mogu negativno uticati na zdravlje riba i smanjiti njihov prirast, što direktno utiče na ekonomsku isplativost proizvodnje.

Jedan od osnovnih načina zaštite šarana je vakcinacija, koja može značajno smanjiti rizik od širenja mnogih opasnih bolesti. Vakcinacija je preventivna mjera koja pomaže u jačanju imuniteta riba i sprečava nastanak infektivnih bolesti. Redovna vakcinacija može povećati šanse za preživljavanje riba, čime se smanjuju gubici i povećava profitabilnost proizvodnje.

Pored vakcinacije, higijena u ribnjacima igra vrlo važnu ulogu u održavanju zdravlja šarana. Redovno čišćenje bazena, održavanje optimalnih uslova u vodi (kao što su temperatura i nivo kiseonika), kao i kontrola hranjenja, mogu značajno smanjiti rizik od razvoja bolesti. U uslovima sa dobrom higijenom i pravilno održavanim sistemima, šarani će imati manje problema sa infekcijama i parazitima.

Međutim, i pored preventivnih mera, bolesti i infekcije su neizbežan deo uzgoja. Paraziti su često problem, jer mogu napasti kožu, škrge i unutrašnje organe riba. Najčešće se koriste hemijski tretmani za lečenje parazitskih infekcija, ali prirodni tretmani, kao što su biljni preparati, takođe mogu biti efikasni u borbi protiv parazita.

Uticaj ishrane na zdravlje

Pravilna ishrana direktno utiče na zdravlje šarana, pa je važno obratiti pažnju na kvalitet hrane koju ribe konzumiraju. Neravnoteža u ishrani može dovesti do različitih zdravstvenih problema, uključujući poremećaje u imunološkom sistemu, smanjenje rasta i slabiju otpornost na bolesti. Na primer, nedostatak određenih minerala i vitamina može oslabiti organizam šarana, čineći ih podložnijim infekcijama i drugim zdravstvenim problemima.

Ishrana koja uključuje visoko kvalitetne proteine i masti pomaže u izgradnji otpornosti riba na bolesti, dok dodavanje vitamina i minerala, kao što su vitamini A, D i E, može poboljšati funkciju imunološkog sistema. Takođe, održavanje visokog nivoa hranljivih materija u vodi pomaže u prevenciji nutritivnih deficita koji mogu izazvati zdravstvene probleme.

Upotreba prirodnih tretmana

Pored konvencionalnih tretmana, mnogi uzgajivači se sve više okreću prirodnim tretmanima, kao što su biljni preparati i bilje koje imaju prirodna antiseptička svojstva. Neke biljke poput koprive, lavande i belog luka mogu se koristiti u formi dodataka ishrani ili kao prirodni tretmani za poboljšanje zdravlja riba i prevenciju bolesti. Ovi tretmani mogu biti korisni u smanjenju upotrebe hemikalija i lekova, što može pozitivno uticati na ekologiju ribnjaka.

Zaključak

Ishrana i zdravstvena zaštita šarana su ključni faktori za uspešan uzgoj i postizanje visokih prinosima. Pravilno balansirane hrane i redovna prevencija bolesti mogu pomoći u održavanju zdravlja riba, smanjenju gubitaka i povećanju profitabilnosti. Uz pravilnu ishranu, kontrolu uslova u vodi i preventivne zdravstvene mere, uzgajivači šarana mogu obezbediti visoke prinosima i zdravlje svojih riba.

Mleko ovaca se razlikuje od kravljeg mleka, i to ne samo po ukusu, već i po svom sastavu. Ovčije mleko sadrži veće količine suve materije, masti, ukupnih proteina i minerala, dok je, s druge strane, siromašnije laktozom. Zbog svog bogatstva u vitaminima i mineralima, ovo mleko je od velike koristi za ljudski organizam. Na primer, obuhvata vitamine A, B1, B12 i C, kao i minerale poput kalcijuma, fosfora i kalijuma. Zbog svega ovoga, ovčije mleko je vrlo cenjeno, kako u ishrani, tako i u proizvodnji različitih mlečnih proizvoda poput sira, jogurta i kajmaka.

Laktacija kod ovaca obično traje između 6 i 8 meseci. Iako to može zavisiti od različitih faktora, kao što su genetske osobine, ishrana, uslovi držanja i bremenitost, generalno trajanje laktacije ostaje u tom opsegu. Važno je napomenuti da postoje razlike među različitim rasama ovaca u pogledu trajanja laktacije. Tovne rase, na primer, proizvode količinu mleka koja je dovoljna da zadovolji potrebe za rast i razvoj njihovih jagnjadi. U drugim slučajevima, ovce koje se gaje za mlečne proizvode mogu proizvesti veće količine mleka.

Ishrana ovaca igra ključnu ulogu u proizvodnji mleka, jer utiče na kvalitet i količinu mleka koje ovca proizvodi. Takođe, različiti faktori kao što su starost ovce, uslovi držanja i bremenitost mogu promeniti proizvodnju mleka tokom laktacije. Ovce koje su u dobrom zdravstvenom stanju i pravilno se hrane obično proizvode mleko koje je bogato hranljivim materijama, što je od velikog značaja za kvalitet proizvoda koji se od mleka pravi.

Muža ovaca može biti ručna ili mašinska, a oba metoda imaju svoje prednosti i specifičnosti. Ručna muža se obično koristi na manjim farmama, dok je mašinska muža vrlo efikasna na većim farmama, jer omogućava mužu velikog broja ovaca u kraćem vremenskom periodu. Ipak, bez obzira na metod, uslovi za mužu u velikoj meri utiču na količinu mleka koja se izmuze. Na primer, gradnja mlečnih žlezda, obučnost muzača i količina mleka koja ostaje u vimenu nakon prve muze su faktori koji mogu uticati na ukupnu količinu mleka.

Statistike kažu da kod većine ovaca oko 60-70% mleka se izmuze u prvoj turi, dok preostali deo, oko 30-40%, ostaje u vimenu i mora se domuziti. Ova tehnika domuzivanja takođe je važna za održavanje proizvodnje mleka u optimalnom stanju. Ako se mleko ne izmuze u potpunosti, to može dovesti do smanjenja proizvodnje mleka kod ovaca.

Kada je u pitanju produktivnost rada muzača, važno je napomenuti da tip izmuzista može značajno uticati na efikasnost. Na primer, u izmuzistu tipa rotolaktor, muzač može izmuze čak do 300 ovaca na sat, što omogućava veliku produktivnost, posebno u velikim farmama sa velikim brojem ovaca.

Ove tehnike muze i briga o ovama su ključne za efikasnu proizvodnju mleka i visokokvalitetne mlečne proizvode. Ako se pridržavamo dobrih praksi u ishrani, higijeni i načinu muze, ovce mogu proizvoditi mleko visoke nutritivne vrednosti koje je korisno i za ishranu ljudi, kao i za dalje preradjenje u proizvode koji su omiljeni širom sveta.

U zaključku, proizvodnja mleka kod ovaca je proces koji zahteva pažnju i znanje. Od pravilne ishrane, preko uslova držanja, do odgovarajuće muze – svaki faktor igra ulogu u tome da mleko bude što kvalitetnije. S obzirom na sve prednosti ovčijeg mleka, nije ni čudo što se ono koristi u mnogim tradicijama širom sveta, stvarajući proizvode koji su ukusni i hranljivi.

Plodnost u zootehničkom smislu predstavlja sposobnost životinja da se reprodukuju na način koji je karakterističan za vrstu kojoj pripadaju. To uključuje sposobnost da se životinja upusti u estrus (polni ciklus), bude uspešno osemenjena, ostane trudna i na svet donese zdravu, razvijenu mladu jedinku. Ujedno, plodnost se i prenosi na potomstvo. Sposobnost razmnožavanja varira od vrste do vrste, ali takođe i među različitim rasama unutar iste vrste. Da bismo bolje razumeli plodnost kod konja, potrebno je razmotriti nekoliko važnih faktora.

Prvo, plodnost zavisi od starosti kada konj dostiže pubertet. Ovaj period označava početak reproduktivne aktivnosti i sposobnosti za razmnožavanje. U konja, pubertet obično počinje između 12. i 15. meseca života, mada to može zavisiti od rase i fizičkog stanja životinje.

Drugi važan faktor je redovno ispoljavanje estrusa. Kod konja, estrus je period kada je kobilama omogućeno da budu osemenjene, a traje otprilike 5-7 dana. Tokom ovog perioda, kobile mogu biti pripuštene pastuhu. Ovaj proces je vrlo važan za procenu plodnosti. Kobile su poliestrične, što znači da mogu ući u estrus tokom čitave godine, ali sezonske promene mogu uticati na učestalost pojave estrusa. U divljim uslovima, estrus se obično javlja u određeno vreme godine, dok kod domaćih konja to može biti tokom čitave godine, ako su pravilno negovane i uzgajane.

Oplodnost je još jedan ključan faktor u plodnosti. To se odnosi na sposobnost životinje da ostane trudna nakon uspešne oplodnje. Kod konja, oplodnja se obično događa kada se jajna ćelija oslobodi iz jajnika i kada je pripust konja (pastuh) osmejeni. Nakon toga, nastaje period koji se naziva metestrus, tokom kojeg materica i drugi reproduktivni organi vraćaju svoj normalni, postestrusni oblik.

Treći faktor koji utiče na plodnost kod konja je sposobnost da fetus preživi u materici do rođenja. Ovaj proces se naziva intrauterino preživljavanje, i najvažniji je jer garantuje da mladi konj preživi kroz sve faze trudnoće. Dobar zdravstveni status majke, ishrana i generalna nega mogu značajno uticati na ovu sposobnost.

Četvrti faktor plodnosti kod konja odnosi se na broj mladunčadi koja se rađaju. U većini slučajeva, kobile rađaju jedno mladunče po gravidnosti, jer su konji uniparni, što znači da donose samo jedno mladunče. Iako su veoma retki, blizanci mogu nastati ukoliko dođe do oplodnje dve jajne ćelije. Međutim, ovo stanje je nezgodno jer može dovesti do komplikacija tokom porođaja, a u mnogim slučajevima, jedno ili oba blizanca mogu uginiti zbog nespretnog porođaja ili fizičkih problema.

Sledeći važan faktor je broj ovulacija tokom jednog estrusnog ciklusa. Kod konja, obično se javlja samo jedna ovulacija tokom estrusnog ciklusa. Ovaj broj može varirati, ali jedna ovulacija tokom svakog ciklusa je generalno pravilo.

Takođe, značajan je i period reproduktivne aktivnosti. Za razliku od nekih drugih životinjskih vrsta, konji se obično mogu koristiti za reprodukciju do 20. godine života, ali sa godinama, plodnost može početi da opada. Količina mleka i opšte zdravlje kobile takođe utiču na sposobnost za odgajanje zdravih potomaka.

Kobili su vrlo pažljivi u odabiru trenutka za oplodnju, i to čine na osnovu specifičnih znakova estrusa. Na primer, najpovoljniji trenutak za oplodnju je obično 24 časa pre kraja estrusa. Estrusni ciklus konja sastoji se od četiri faze. Prva faza je proestrus, u kojoj životinja ulazi u polni ciklus. U ovoj fazi, grlić materice se polako otvara, dok se sluzokoža vulve i vagine uvećava i postaje crvena. Zatim, sledi estrus, u kojem dolazi do ovulacije i oslobađanja zrele jajne ćelije. Posle toga dolazi metestrus, kada se materica i drugi reproduktivni organi vraćaju u normalno stanje, a poslednja faza je diestrus, koji je period između dva estrusa.

Važno je napomenuti da konji, iako su u stanju da se razmnožavaju tokom cele godine, imaju veću verovatnoću za plodnost u prolećnim i letnjim mesecima, kada su dani duži i temperatura prijatnija. Stoga, uzgajivači konja često koriste svetlosne terapije i druge metode kako bi stimulišali estrus kod kobile tokom zimskih meseci, kada je prirodni ciklus smanjen.

Plodnost i razmnožavanje konja nisu samo stvar biologije – to je i rezultat pažljive nege, dobre ishrane i genetske selekcije. Kvalitet reproduktivnog materijala, odabir zdravih pastuha i pravilno upravljanje zdravljem kobile može značajno poboljšati plodnost i omogućiti stabilan i zdrav uzgoj. Uz pravilnu negu, konji mogu imati zdravu i plodnu reproduktivnu sezonu koja će im omogućiti da donesu jake, zdrave mladunce.

Pčela je razvila specijalan sistem zaštite kako bi se zaštitila od potencijalnih napadača. Ovaj aparat sastoji se od žlezda, kesica, kanala i zaoke koja se nalazi u zadnjem delu trbuha. U tom aparatu se nalazi oko 0,3 miligrama pčelinjeg otrova, koji se stvara u prve tri sedmice razvoja pčela, a nakon što se potroši, ne obnavlja se. Kada pčela ubode, ubrizgava 0,1 do 0,3 miligrama otrova kroz zaoku. Zaoka, čvrsta i elastična, ostaje u koži žrtve zbog kontra zareza koji sprečavaju da bude izbačena, zbog čega se ceo aparat iskida i pčela ubrzo ugine.

Pčelinji otrov je jedan od najjačih bioloških otrova, uporediv sa otrovom zmija otrovnica ili najotrovnijih gljiva. Hemijski i biološki, ovo je vrlo složena materija koja sadrži više od 50 aktivnih supstanci, većinom proteine (preko 80%), a tu su i mnoge druge organske i neorganske komponente. Pčelinji otrov je bezbojan, gorko-kiselkastog ukusa, rastvorljiv u vodi i kiselinama, ali nerastvorljiv u alkoholu.

Dejstvo otrova na ljudski organizam vrlo je kompleksno. Reakcija zavisi od osetljivosti osobe na pčelinji otrov (broja uboda) i od mesta uboda. Oko 80% ljudi dobro podnosi ubod pčele, dok je oko 2% preosetljivo (alergično) na pčelinji otrov. Zdrava osoba obično podnosi do nekoliko desetina uboda dnevno bez ozbiljnijih posledica. Preko 100 uboda obično dovodi do smanjenja radne sposobnosti tog dana ili narednog, dok više od 300 uboda može ugroziti zdravlje. Smatra se da 500 ili više uboda dnevno može biti smrtonosno za većinu ljudi. Reakcije na pčelinji otrov su individualne, a postoje slučajevi kada je osoba primila preko 1.000 uboda u jednom danu bez ozbiljnijih posledica.

Reakcija organizma zavisi i od mesta uboda. Ubod u oko često može dovesti do oštećenja vida, dok ubod u jezik može izazvati gušenje, bez obzira na to da li je osoba alergična. Reakcije na ubod mogu biti lokalne ili opšte. Lokalna reakcija manifestuje se kao otok na mestu uboda, crvenilo i ponekad bol, dok opšta reakcija obuhvata niz simptoma poput slabosti, svrab kože, glavobolje, vrtoglavice, mučnine, povraćanja, grčeva u stomaku, otežanog disanja, pada krvnog pritiska, ubrzanog i slabog pulsa, nesvesnosti i šoka. Ove reakcije su obično izraženije kod alergičnih osoba, dok nealergična osoba reaguje tek u slučaju velikog broja uboda u jednom danu.

Prva pomoć i mere zaštite

Odmah nakon uboda, važno je izvaditi zaoku da se spreči ubrizgavanje preostalog otrova. Zaoka se uklanja pažljivim trzanjem oštrim predmetom ili noktom, bez pritiskanja. Mesto uboda može se premazati propolisom, medom, sirćetom, alkoholom, belim lukom ili bokvicom, a zatim se stavlja hladan oblog.

Ako se javi opšta reakcija, posebno ako se brzo razvija, potrebno je što pre obezbediti lekove protiv alergije i prevesti osobu u najbližu zdravstvenu ustanovu, gde će se obaviti opservacija i po potrebi primeniti stručna intervencija. U slučaju teže reakcije koristi se adrenalin, antihistaminici i kortikosteroidi.

Ubodi u oko ili jezik mogu biti posebno opasni. Ako je ubod u oko, odmah se uklanja zaoka, stavlja hladan oblog na oko, daje se antialergijski lek i osoba treba hitno da se preveze do očnog lekara. Ako je ubod u jezik, zaoka se uklanja, a osoba pije hladnu vodu ili koristi led, često menjujući oblog. Takođe, može pomoći uzimanje soli u ustima, jer sol izvlači tečnost iz otečenog tkiva i sprečava gušenje. Osobi treba odmah dati lekove protiv alergije i prevesti je kod lekara.

Alergične osobe, kao i pčelari, trebalo bi da uvek imaju lekove protiv alergije, kao što su injekcije adrenalina za samodavanje i antihistaminici.

Preventivne mere

Osobe koje žele da se bave pčelarstvom treba da se testiraju na alergiju na pčelinji ubod i razmotre desenzibilizaciju. Takođe, mogu koristiti stabilizatore mastocita kao što su hromoglikat i ketotifen, koji deluju preventivno. Desenzibilizacija je efikasan tretman koji sprovodi lekar i pomaže da se telo postepeno navikne na pčelinji otrov, smanjujući alergijske reakcije.

Lekovita svojstva pčelinjeg otrova

Pčelinji otrov, iako otrovan u velikim količinama, može biti koristan u lečenju raznih zdravstvenih stanja. Tradicionalno se koristi u medicini, a danas je deo zvanične medicine, posebno u lečenju reumatskih oboljenja, bolesti perifernih nerava, tromboflebitisa i sporog zarastanja rana.

Preparati na bazi pčelinjeg otrova poboljšavaju cirkulaciju, jačaju imunološki sistem, smanjuju holesterol u krvi, imaju protivupalno delovanje i poboljšavaju funkciju nervnog sistema. Takođe, koriste se u formi injekcija, masti, tableta i rastvora.

Terapija ubodom živih pčela, koja se koristi u lečenju, uključuje postepeno povećavanje broja uboda i može se koristiti do 200 uboda dnevno. Pre primene ovog tretmana, obavezna je alergijska proba na pčelinji otrov.

U zaključku, iako pčelinji otrov može izazvati ozbiljne reakcije, savremeni medicinski pristupi, poput imunoterapije, omogućavaju alergičnim osobama da nastave sa pčelarstvom i koriste pčelinji otrov kao lek.

Sva živa bića imaju sposobnost razmnožavanja, dajući potomstvo slično sebi, koje poseduje broj hromozoma karakterističan za vrstu. Uspješno oplodjenje je završna procedura parenja, odnosno spajanje muške i ženske polne ćelije, što predstavlja fenomen ponašanja koji je adaptiran na uslove oplodnje kod svake vrste.

Na teritoriji naše zemlje uzgaja se medonosna pčela Apis mellifera carnica – Kranjska pčela. Ova pčela je vitkog tela, sive boje, tihi i najmirniji tip pčele. Njihov ritam proizvodnje legla je vrlo visok, a prezimljavaju u malim društvima sa ekonomičnom potrošnjom hrane. Prolećni razvoj društva počinje pojavom polena. Pčele imaju dobro razvijen instinkt za orijentaciju i nemaju naklonost za grabež. Negativna karakteristika Kranjske pčele je sklonost ka rojenju.

Pčele u prirodi ne žive solitarno. One su socijalni insekti i žive u uređenom društvu (porodici), gde svaki član ima određene dužnosti, a od izvršenja tih dužnosti zavisi opstanak celog društva. Pčelinju zajednicu čine: matica, nekoliko desetina hiljada pčela radilica i nekoliko hiljada trutova.

Stari Sloveni su maticu nazivali majkom, matkom ili maticom, čime su odredili njenu ulogu koja se ogleda u nošenju jaja i održavanju društva, a samim tim i vrste. Ona je najvažniji član društva, reproduktivno sposobna ženka koja, zahvaljujući svojim feromonima, „vlada košnicom“. Njenu genetsku strukturu čini 32 hromozoma (30 autozoma i dva polna hromozoma). Svi članovi pčelinjeg društva imaju osobine koje potiču od matice.

Radilice su stalni i najmnogobrojniji članovi društva i čine njegovu glavnu snagu. Radilice obavljaju sve poslove u košnici i van nje. One su kćeri matice i trutova i poseduju njihove gene, a samim tim i karakteristike. Radilice su sterilne ženske jedinke.

Trutovi su mužjaci i imaju 16 hromozoma. Nastali su partenogenetski (bespolno) iz neoplođenih jaja. Njihove osobine zavise od osobina njihove majke (matice), tj. od osobina matice – „babe“ i truta „dede“. Genetska struktura im se razlikuje od genetske strukture njihovih sestara radilica u košnici koje, za razliku od trutova, imaju očeve i diploidni set hromozoma (2n=32).

Prenošenje naslednih osobina

Razvitak, ponašanje i produktivnost pčelinjih društava zavise od naslednih karakteristika njihovih članova, kao i od uticaja spoljašnje sredine (klima, pčelinja pasa i dr.) i uslova u košnici (hrana, temperatura, vlažnost, sastav vazduha i dr.).

Za razliku od selekcije drugih životinja, kod pčela objekat selekcije je pčelinje društvo koje se sastoji od nekoliko desetina članova sa heterogenom genetskom strukturom, uslovljenom načinom sparivanja matice. Pčelinje društvo čine sestre radilice, ako su kćeri jednog truta, i polusestre koje su kćeri različitih očeva. To znači da je u različitim periodima sezone sastav radilica različit, sa različitim osobinama uslovljenim njihovom naslednom osnovom. Takođe, pčelinje društvo ima svoju individualnost koja ga odvaja od drugih društava (količina meda, količina legla i dr.). Kada se menja matica u društvu, izgled društva se ne menja, ali pčelinje društvo postaje u selekciono-genetskom pogledu novi objekat selekcije.

Produktivnost pčelinjeg društva zavisi od mnogih faktora, kako u košnici, tako i van nje (količina pčela, količina slobodnog saća za lagerovanje i dr.). Takođe, medonosne pčele, za razliku od drugih domaćih životinja, same sakupljaju i pripremaju hranu, uređuju svoje stanište i održavaju ga (održavaju optimalnu temperaturu legla i dr.). Zbog toga se najbolje prilagođavaju uslovima koji vladaju na određenom staništu. Pre nego što se započne selekcioni rad, neophodno je dobro upoznati karakteristike pčela koje se uključuju u selekciju, kao i karakteristike klime i flore područja na kojem se sprovodi selekcija medonosne pčele.

Matica i trutovi (osam i više trutova) sparuju se u vazduhu, što otežava kontrolu sparivanja, a samim tim i selekciju medonosne pčele. Selekciju otežava i to što se različite dužine razvojnih stadijuma matica (16 dana), radilica (21 dan) i trutova (24 dana), i što u različito vreme matice i trutovi dostizu polnu zrelost. Međutim, to ima i dobru stranu, koja se ogleda u mogućnosti dobijanja nekoliko generacija pčela tokom sezone, jer pčele radilice tokom letnjeg perioda žive oko 35 dana.

Selekcijom pčela postiže se očuvanje karakteristika rase, bolja produktivnost, smanjuje se rojidbeni nagon, povećava otpornost na bolesti i drugo. Veštačka selekcija dovodi do sistemskih promena, favorizovanja određenih genotipova i mogućnosti njihovog ukrštanja. U pčelarstvu selekcija može biti masovna i individualna.

Kod masovne selekcije posmatraju se određene osobine (jačina društva, produktivnost, zdravstveno stanje i dr.). Za razmnožavanje se odabiru i koriste društva sa najboljim osobinama (ocenama).

Kod individualne selekcije, osim odabranog društva, posmatra se i njegovo potomstvo, i to u dve etape. Prvo se analiziraju podaci iz masovnog odabiranja – odabiru se najbolja društva i formira plemenita grupa. Od svake odabrane matice proizvede se deset i više kćeri matica, koje se dodaju društvima iste jačine, sa istom količinom hrane, i prate se naredne dve godine. Zatim se odabira društvo sa najboljim karakteristikama i njegova matica postaje matica – majka za proizvodnju matica.

Od plodnosti matice zavisi tempo razvoja pčelinjeg društva. Što je veća nosivost, to je više pčela, a samim tim i više meda. U uslovima slobodnog, prirodnog sparivanja, da bi se dobila čista linija pčela, potreban je dugogodišnji rad, pri čemu se matice sparuju sa braćom – trutovima. Ovaj način može dovesti do inbred depresije i gubitka cele linije pčela, ili pak do pojave nekih neželjenih karakteristika. Brži način za dobijanje i održavanje čistih linija je veštačka oplodnja.

Veštačka oplodnja matice

Veštačkom oplodnjom matice postiže se kontrola sparivanja matica sa trutovima. Odabrana neoplođena matica sparuje se sa trutovima iz izabranog pčelinjeg društva. Matica se sparuje u prirodi sa više trutova kako bi sakupila veliku količinu spermatozoida i sa njima napunila spermateku. Za sakupljanje dovoljne količine sperme za oplodnju potrebno je nekoliko desetina polno zrelih trutova.

Veštačka oplodnja matica zahteva veliku stručnost i obavlja je obučeni specijalista u laboratoriji, koji ima sve uslove i potreban pribor. U sterilnim uslovima laboratorije temperatura treba da bude 25 stepeni. Oplodnja matice obavlja se pomoću instrumenata za veštačku oplodnju matica, aparata za anesteziju i binokularnog mikroskopa. Matica treba da bude stara sedam do deset dana, a trutovi 14 i više dana. Pre sparivanja trutovima treba obezbediti pročišćeni let. Sledeći korak je da se trutu izbace polni organi i da ejakulira, a sperma se sakuplja uz pomoć šprica. Za prvo osemenjavanje potrebno je sakupiti četiri mililitara sperme. Sakupljena sperma se ubacuje u vaginu matice pomoću šprica i specijalnih igala (kireta). Osemenjena matica se stavlja u kavez sa pčelama i vraća u inkubator. Posle 48 sati matica se ponovo oplodi na isti način kao i prvog dana. Može se oploditi i odjednom, ali sa osam mililitara sperme uz dodatno anesteziranje.

U poslednjim godinama, interesovanje za ove male životinje je značajno poraslo. Iako naši ljudi još uvek, najčešće s dozom skepticizma, posmatraju to što se puževi u mnogim zapadnim zemljama koriste u ishrani, sve više pojedinaca prepoznaje njihov potencijal. Naime, velika potrošnja ovih gastronomskih specijaliteta, u kombinaciji sa kvalitetom naših puževa, sve više privlači pažnju.

Upotreba puževa u ishrani datira još iz davnina. Stari Grci su ih koristili kao hranu, a iz starih zapisa saznajemo da su imali specijalnu kašičicu čiji je drška bila završena zavrnutim vrhom, namenjena za vađenje puža iz kućice. Rimljani nisu bili samo veliki ljubitelji puževa, već su ih i uzgajali. Tada su im pripisivana lekovita svojstva, naročito za rešavanje problema sa stomakom. Puževi su dopremani brodovima sa obala Španije, Afrike i Ilirije.

U srednjem veku puževi su se koristili kao hrana u Švajcarskoj, kao i u oblastima oko Dunava. Tokom mnogih ratova u Evropi, ishrana puževima pomogla je ljudima da prežive, zahvaljujući njihovoj hranjivosti.

Danas su puževi postali pravi gastro-specijalitet u mnogim zapadnoevropskim zemljama, kao što su Italija, Francuska, Nemačka, Španija, Švajcarska, ali i u Sjedinjenim Američkim Državama. Interesovanje za farmerski uzgoj puževa u našoj zemlji, usmereno prema tržištima razvijenih zemalja, stalno raste. Zbog povoljnog geografskog položaja, puževi iz naše zemlje odlikuju se velikim veličinama, izuzetnim ukusom i finoćom mesa. Ovo je stvorilo osnovu za ekspanziju u odgajanju puževa, što je dovelo do nastanka nove grane stočarstva u našoj zemlji.

Podstaknuti primerom farmi puževa u Italiji, naša zemlja, sličnim ekološkim uslovima, prepoznaje ekstenzivan način odgajanja puževa (uzgoj na otvorenom prostoru). Uzgoj puževa je relativno nova grana u našoj pčelarstvu, a osim farme puževa, naši poljoprivrednici i dalje sakupljaju puževe iz prirode i izvoze ih u inostranstvo, u svežem ili poluprerađenom obliku. Osim mesa, koristi se i kućica, koja nakon mlevenja može biti koristan izvor kalcijuma, potrebnog za čvrstinu kućica puževa, ali i kao dekorativni element prilikom serviranja puževog mesa.

Tri vrste puževa iz roda Helix koje se sakupljaju ili gaje kod nas su:

• Helix pomatia L. – vinogradarski puž
• Helix aspersa L. – šarenasti, baštenski puž
• Helix lucorum L. – šumski puž

Vinogradarski puž je najveći od tri vrste koje su interesantne potrošačima. Njegova kućica je loptasta, nabrekla, u žućkasto-smeđoj boji, s poprečnim nepravilnim prugama. Visina kućice mu je 40-50 mm, a otvor kućice je okrugao. Telo puža je krupno, žućkasto, sa nepravilnim čvorićima. Rasprostranjen je širom naše zemlje i polaže između 70 i 100 jaja.

Šarenasti, baštenski puž je srednje veličine, obično 20 mm u visinu. Njegova kućica je konusna, kupasta, sa tamnim tačkama na sivkasto-žutoj podlozi. Otvor kućice je ovalan, dok je telo puža žućkasto-rđaste boje.

Šumski puž je manji, 30-40 mm, sa potpuno okruglom, žućkasto-smeđom, izbrazdanom kućicom. Meso ovog puža je cenjeno zbog specifičnog aromatičnog ukusa, koji potiče od ishrane šumskim biljem.

Pored direktnog sakupljanja ovih vrsta puževa za izvoz, često se pri unosu matičnog jata na farmu koriste puževi iz prirode. Zemlje zapadne Evrope, zbog neumerenog sakupljanja puževa iz prirode, ozbiljno su ugrozile ove vrste, te su sakupljanje u mnogim zemljama potpuno zabranile. Danas ove zemlje zadovoljavaju svoje potrebe za puževima i preko naše zemlje.

Iako se puževi još uvek ne nalaze na menijima restorana u našoj zemlji, oni su i dalje u opasnosti. Sakupljanje puževa regulisano je zakonom, prema kojem je zabranjeno sakupljanje puževa čija kućica ima prečnik manji od tri centimetra, kao i u periodu od 1. oktobra do 1. juna (lovostaj). Takođe, količine puževa koje se mogu sakupljati i stavljati na tržište svake godine određuje Zavod za zaštitu prirode Srbije, koji izdaje dozvole za sakupljanje puževa iz prirode.

Povećanje svesti o održivom sakupljanju i zaštiti ovih korisnih životinja važno je za očuvanje njihove populacije i unapređenje puževog uzgoja u našoj zemlji.

Mnogi pčelari danas nastoje da ostvare što veći prinos meda. Međutim, ako pčelarska sezona nije dobra i prinosi meda su mali ili gotovo nikakvi, često se javljaju gubitak volje i motivacije za daljim pčelarenjem. Ipak, postoji mogućnost da pčelar i u takvim uslovima ostvari uspeh, ukoliko se fokusira na različite aspekte pčelarstva. Ako pčelar istovremeno proizvodi med, sakuplja polen i pergu, uzgaja matice za svoj pčelinjak, vadi matični mleč i sakuplja propolis, možemo reći da se radi o savremenom, racionalnom pčelaru. Ovaj pristup omogućava pčelaru da, čak i u godinama kada je pčelarska sezona loša, ostvari zadovoljavajuće rezultate, jer ako nema meda, uvek može da se osloniti na polen, matični mleč, propolis ili druge pčelinje proizvode.

Iako se može činiti da savremeni pčelar ima mnogo poslova na pčelinjaku, to je zapravo samo prividno. Svi ovi zadaci su zapravo sastavni delovi svake pčelarske tehnologije i, uz pravilno planiranje, mogu postati deo rutine na pčelinjaku.

Sakupljanje polena i propolisa

U proleće, naročito tokom voćne pase, polena ima u izobilju. U jačim pčelinjim društvima unos polena može blokirati maticu, jer su ramovi u košnici puni polena, što znači da matica nema prostora da polaže jaja. Ako pčelar ne reaguje, razvoj pčelinjeg društva može biti usporen za sedam do deset dana. U takvim situacijama, pčelar može da preduzme sledeće mere:

1. Proširivanje pčelinjeg gnezda – dodavanje ramova sa radiličnim saćem i kasnije ramova sa satnim osnovama, kako bi se omogućio prostor za polaganje jaja.
2. Sakupljanje polena – pored proširivanja gnezda, pčelar može koristiti hvatace polena, koje može da napravi sam, i staviti ih na leta pčelinjih društava tokom dana (od 9 do 11 sati).

Polen se može sakupljati pre i posle bagremove pase, u livadskoj pasi i slično. Pčelar koji sakupi dovoljno polena stekao je bogatstvo koje može koristiti na više načina: za uzgoj matica, za proizvodnju matičnog mleča, za razvoj pčelinjih društava, ili čak kao lekovito sredstvo.

Sakupljanje propolisa

Propolis je poznat kao prirodni lek za mnoge bolesti, naročito za usnu šupljinu, a takođe pomaže u jačanju imunološkog sistema. Propolis se obično sakuplja u julu, najkasnije do polovine avgusta. Pčelar može da sakupi propolis sa svojih pčelinjaka, a zatim ga koristi u različite svrhe, kao što su pravljenje prirodnih lekova ili za prodaju.

Uzgoj matica presadjivanjem larvi

Metod uzgoja matica presadjivanjem larvi je efikasan, jednostavan i lako savladiv. Ovaj metod može koristiti svaki pčelar, bez obzira na iskustvo, broj društava ili veličinu pčelinjaka. Za nekoliko sati može se savladati osnovna tehnika uzgoja matica, uključujući izradu matičnih osnova, pripremu ramova, presadjivanje larvi, i formiranje odgovarajućih društava za uzgoj matica.

Uzgoj matica presadjivanjem larvi omogućava pčelaru da uvek ima kvalitetne matice za potrebe svog pčelinjaka, što je mnogo pouzdanije od kupovine matica, jer pčelar može da kontroliše kvalitet i stanje matica.

Uzgoj matica je naročito koristan u periodima kada pčelar želi da poveća broj društava ili kada mu je potrebno više matica za specifične potrebe. Pčelar može uzgajati matice tokom maja, juna i jula, a ponekad i u avgustu, zavisno od potreba pčelinjaka.

Vadjenje matičnog mleča

Matični mleč je dragocen proizvod, poznat po svojim biostimulativnim svojstvima. Kvalitetan matični mleč može se dobiti isključivo presadjivanjem larvi u matične osnove. Pčelar može koristiti ovaj postupak da vadi matični mleč, koji je veoma vredan za ljudski organizam.

Iako se ponekad misli da je moguće vaditi matični mleč iz pčelinjih društava koja su obezmatičena, to nije tačno. Takav matični mleč nije dovoljno kvalitetan. Pravi matični mleč se dobija samo kada su larve presadjene u matične osnove, a pčele zatim pune maticnjake sa mlečem. Proces vadjenja matičnog mleča je sličan procesu uzgoja matica, ali s razliku u broju presadjenih larvi i cilju proizvodnje.

Vadjenje matičnog mleča, osim što je profitabilno, može doneti pčelaru značajan prihod, jer se ovaj proizvod sve više traži na tržištu zbog svojih zdravstvenih svojstava.

Zaključak

Savremeni pčelar koji se bavi kompletiranjem proizvodnje na svom pčelinjaku ne zavisi samo od meda, već koristi sve resurse koje pčele pružaju. Sakupljanje polena, uzgoj matica, vadjenje matičnog mleča i propolisa čine ovu delatnost izuzetno efikasnom i profitabilnom. Iako zahteva posvećenost i znanje, kompletiranje proizvodnje na pčelinjaku omogućava pčelaru da se osigura u godinama sa lošijim prinosima meda i da ostvari stabilan i siguran prihod.

Jarebice su veoma cenjena divljač, ne samo zbog ukusa svog mesa, već i zbog posebnog doživljaja lova. Nažalost, broj jarebica u našim lovištima opada, što je dovelo do njihove sve češće komercijalne proizvodnje u volijerama, po uzoru na fazansku divljač. Međutim, gajenje jarebica u kontrolisanim uslovima zahteva dobro poznavanje biologije ovih ptica, jer su vrlo osetljive i zahtevaju posebnu pažnju. Pored problema sa uzgojem, postoji i niz bolesti koje se retko javljaju u prirodnom staništu, a među njima je i histomonijaza.

Uzgoj u volijerama i širenje bolesti

Za ispitivanje histomonijaze uzeti su materijali iz karantina 1.000 jarebica namenjenih za matično jato, od kojih je po 500 bilo mužjaka i ženki. Karantin se obavljao u volijeri u kojoj su prethodne godine boravili fazani. Teren na kojem su gajeni fazani bio je kontaminiran, iako su histomonasi u spoljašnjoj sredini slabo otporni i obično uginu odmah ili u roku od nekoliko sati. Glavni uzročnici širenja bolesti su kisne gliste, koje kroz svoj probavni sistem unose jaja parazita heterakisa, u kojem se nalaze histomonasi.

Simptomi i tok bolesti

Klinika histomonijaze je vrlo specifična. Zaražene ptice postaju umorne, apatične i potisnute. Pojavljuje se proliv, obično zelene boje, praćen parezom (delimičnom paralizom) i slabošću nogu, što dovodi do gubitka telesne mase i ubrzanog mršavljenja. Uginula su 13% jarebica nakon 7 do 10 dana bolesti.

Patoanatomske promene

Patološke promene u organizmu zaraženih jarebica bile su uočljive na jetri i slepim crevima, što je tipičan znak histomonijaze. Promene su se najčešće javljale u oba slepa creva, koja su bila uvećana i puna gasa. Seroza cekuma bila je zamućena, slepljena sa okolnim organima, dok je sluznica bila zapaljena, uz prisustvo pseudomembrana. Promene na jetri bile su karakteristične, sa okruglim nekrotičnim lezijama smeđe-crvene, a kasnije žućkasto-bele boje, veličine do jednog santimetra.

Dijagnoza i terapija

Dijagnoza histomonijaze potvrđena je patoanatomskim nalazima na jetri i slepim crevima. Prvi korak u terapiji bio je primena Ronisola, leka koji je delovao na parazite. Terapija je sprovedena u trajanju od pet dana, sa dozom od 60 g na 100 litara vode. Kako bi se sprečili recidivi, preventivno je davano 60 g na 200 litara vode narednih sedam dana. Pored toga, sprovedene su i mere sanacije tla i higijene, uključujući redovno čišćenje pojilica i kontrolisanje kvaliteta hrane i vode.

Zaključak

Histomonijaza jarebica predstavlja ozbiljan problem u komercijalnom uzgoju ove vrste divljači, naročito u uslovima volijera. Iako bolest nije česta u prirodnim uslovima, u kontrolisanim sredinama može se pojaviti zbog specifičnih uslova. Za uspešno lečenje i prevenciju potrebno je pridržavati se odgovarajućih higijenskih i preventivnih mera, kao i primene specifične terapije. Uz pravilnu negu i upotrebu odgovarajućih lekova, moguće je smanjiti broj obolelih i sačuvati zdravlje jarebica u uzgoju.