Stocarstvo

Ознака: meso

  • ODLIKUJU SE VELIČINOM, UKUSOM I FINOĆOM MESA

    U poslednjim godinama, interesovanje za ove male životinje je značajno poraslo. Iako naši ljudi još uvek, najčešće s dozom skepticizma, posmatraju to što se puževi u mnogim zapadnim zemljama koriste u ishrani, sve više pojedinaca prepoznaje njihov potencijal. Naime, velika potrošnja ovih gastronomskih specijaliteta, u kombinaciji sa kvalitetom naših puževa, sve više privlači pažnju.

    Upotreba puževa u ishrani datira još iz davnina. Stari Grci su ih koristili kao hranu, a iz starih zapisa saznajemo da su imali specijalnu kašičicu čiji je drška bila završena zavrnutim vrhom, namenjena za vađenje puža iz kućice. Rimljani nisu bili samo veliki ljubitelji puževa, već su ih i uzgajali. Tada su im pripisivana lekovita svojstva, naročito za rešavanje problema sa stomakom. Puževi su dopremani brodovima sa obala Španije, Afrike i Ilirije.

    U srednjem veku puževi su se koristili kao hrana u Švajcarskoj, kao i u oblastima oko Dunava. Tokom mnogih ratova u Evropi, ishrana puževima pomogla je ljudima da prežive, zahvaljujući njihovoj hranjivosti.

    Danas su puževi postali pravi gastro-specijalitet u mnogim zapadnoevropskim zemljama, kao što su Italija, Francuska, Nemačka, Španija, Švajcarska, ali i u Sjedinjenim Američkim Državama. Interesovanje za farmerski uzgoj puževa u našoj zemlji, usmereno prema tržištima razvijenih zemalja, stalno raste. Zbog povoljnog geografskog položaja, puževi iz naše zemlje odlikuju se velikim veličinama, izuzetnim ukusom i finoćom mesa. Ovo je stvorilo osnovu za ekspanziju u odgajanju puževa, što je dovelo do nastanka nove grane stočarstva u našoj zemlji.

    Podstaknuti primerom farmi puževa u Italiji, naša zemlja, sličnim ekološkim uslovima, prepoznaje ekstenzivan način odgajanja puževa (uzgoj na otvorenom prostoru). Uzgoj puževa je relativno nova grana u našoj pčelarstvu, a osim farme puževa, naši poljoprivrednici i dalje sakupljaju puževe iz prirode i izvoze ih u inostranstvo, u svežem ili poluprerađenom obliku. Osim mesa, koristi se i kućica, koja nakon mlevenja može biti koristan izvor kalcijuma, potrebnog za čvrstinu kućica puževa, ali i kao dekorativni element prilikom serviranja puževog mesa.

    Tri vrste puževa iz roda Helix koje se sakupljaju ili gaje kod nas su:

    • Helix pomatia L. – vinogradarski puž
    • Helix aspersa L. – šarenasti, baštenski puž
    • Helix lucorum L. – šumski puž

    Vinogradarski puž je najveći od tri vrste koje su interesantne potrošačima. Njegova kućica je loptasta, nabrekla, u žućkasto-smeđoj boji, s poprečnim nepravilnim prugama. Visina kućice mu je 40-50 mm, a otvor kućice je okrugao. Telo puža je krupno, žućkasto, sa nepravilnim čvorićima. Rasprostranjen je širom naše zemlje i polaže između 70 i 100 jaja.

    Šarenasti, baštenski puž je srednje veličine, obično 20 mm u visinu. Njegova kućica je konusna, kupasta, sa tamnim tačkama na sivkasto-žutoj podlozi. Otvor kućice je ovalan, dok je telo puža žućkasto-rđaste boje.

    Šumski puž je manji, 30-40 mm, sa potpuno okruglom, žućkasto-smeđom, izbrazdanom kućicom. Meso ovog puža je cenjeno zbog specifičnog aromatičnog ukusa, koji potiče od ishrane šumskim biljem.

    Pored direktnog sakupljanja ovih vrsta puževa za izvoz, često se pri unosu matičnog jata na farmu koriste puževi iz prirode. Zemlje zapadne Evrope, zbog neumerenog sakupljanja puževa iz prirode, ozbiljno su ugrozile ove vrste, te su sakupljanje u mnogim zemljama potpuno zabranile. Danas ove zemlje zadovoljavaju svoje potrebe za puževima i preko naše zemlje.

    Iako se puževi još uvek ne nalaze na menijima restorana u našoj zemlji, oni su i dalje u opasnosti. Sakupljanje puževa regulisano je zakonom, prema kojem je zabranjeno sakupljanje puževa čija kućica ima prečnik manji od tri centimetra, kao i u periodu od 1. oktobra do 1. juna (lovostaj). Takođe, količine puževa koje se mogu sakupljati i stavljati na tržište svake godine određuje Zavod za zaštitu prirode Srbije, koji izdaje dozvole za sakupljanje puževa iz prirode.

    Povećanje svesti o održivom sakupljanju i zaštiti ovih korisnih životinja važno je za očuvanje njihove populacije i unapređenje puževog uzgoja u našoj zemlji.

  • Histomonijaza jarebica

    Jarebice su veoma cenjena divljač, ne samo zbog ukusa svog mesa, već i zbog posebnog doživljaja lova. Nažalost, broj jarebica u našim lovištima opada, što je dovelo do njihove sve češće komercijalne proizvodnje u volijerama, po uzoru na fazansku divljač. Međutim, gajenje jarebica u kontrolisanim uslovima zahteva dobro poznavanje biologije ovih ptica, jer su vrlo osetljive i zahtevaju posebnu pažnju. Pored problema sa uzgojem, postoji i niz bolesti koje se retko javljaju u prirodnom staništu, a među njima je i histomonijaza.

    Uzgoj u volijerama i širenje bolesti

    Za ispitivanje histomonijaze uzeti su materijali iz karantina 1.000 jarebica namenjenih za matično jato, od kojih je po 500 bilo mužjaka i ženki. Karantin se obavljao u volijeri u kojoj su prethodne godine boravili fazani. Teren na kojem su gajeni fazani bio je kontaminiran, iako su histomonasi u spoljašnjoj sredini slabo otporni i obično uginu odmah ili u roku od nekoliko sati. Glavni uzročnici širenja bolesti su kisne gliste, koje kroz svoj probavni sistem unose jaja parazita heterakisa, u kojem se nalaze histomonasi.

    Simptomi i tok bolesti

    Klinika histomonijaze je vrlo specifična. Zaražene ptice postaju umorne, apatične i potisnute. Pojavljuje se proliv, obično zelene boje, praćen parezom (delimičnom paralizom) i slabošću nogu, što dovodi do gubitka telesne mase i ubrzanog mršavljenja. Uginula su 13% jarebica nakon 7 do 10 dana bolesti.

    Patoanatomske promene

    Patološke promene u organizmu zaraženih jarebica bile su uočljive na jetri i slepim crevima, što je tipičan znak histomonijaze. Promene su se najčešće javljale u oba slepa creva, koja su bila uvećana i puna gasa. Seroza cekuma bila je zamućena, slepljena sa okolnim organima, dok je sluznica bila zapaljena, uz prisustvo pseudomembrana. Promene na jetri bile su karakteristične, sa okruglim nekrotičnim lezijama smeđe-crvene, a kasnije žućkasto-bele boje, veličine do jednog santimetra.

    Dijagnoza i terapija

    Dijagnoza histomonijaze potvrđena je patoanatomskim nalazima na jetri i slepim crevima. Prvi korak u terapiji bio je primena Ronisola, leka koji je delovao na parazite. Terapija je sprovedena u trajanju od pet dana, sa dozom od 60 g na 100 litara vode. Kako bi se sprečili recidivi, preventivno je davano 60 g na 200 litara vode narednih sedam dana. Pored toga, sprovedene su i mere sanacije tla i higijene, uključujući redovno čišćenje pojilica i kontrolisanje kvaliteta hrane i vode.

    Zaključak

    Histomonijaza jarebica predstavlja ozbiljan problem u komercijalnom uzgoju ove vrste divljači, naročito u uslovima volijera. Iako bolest nije česta u prirodnim uslovima, u kontrolisanim sredinama može se pojaviti zbog specifičnih uslova. Za uspešno lečenje i prevenciju potrebno je pridržavati se odgovarajućih higijenskih i preventivnih mera, kao i primene specifične terapije. Uz pravilnu negu i upotrebu odgovarajućih lekova, moguće je smanjiti broj obolelih i sačuvati zdravlje jarebica u uzgoju.

  • KARAKTERISTIKE I POREKLO OVACA

    Ovce su prezivari, što znači da imaju specifičnu gradnju digestivnog trakta. Njihov želudac je složen, a zubi su polumesecasti. Glava ove životinje je klinasta, a sekutići su oštri. Ovca ima tanku i veoma pokretljivu gubicu koja joj omogućava da koristi trave koje nisko rastu. Zbog svog dobro razvijenog vunenog pokrivača, većina rasa ovaca izuzetno dobro podnosi umerene klimatske uslove.

    Fiziološki posmatrano, polna zrelost kod ovaca javlja se otprilike u 5. mesecu života. Ipak, zimska grla u tom uzrastu još nisu dovoljno razvijena, pa se priplod kod njih obavlja kasnije, kada njihova telesna masa dostigne 75-80% od standardne težine odraslih ovaca odgovarajuće rase. Plodnost kod većine rasa varira, pa tako 100 ovaca može da ojagnji između 100 i 150 jagnjadi. Period bremenitosti traje oko 150 dana.

    Pod dobrim uslovima ishrane i gajenja, ovce dostižu produktivne godine do 7-8 godine života, dok snažnije rase mogu ostati u priplodu i do 10-12 godina. Starost ovaca, međutim, može da se odredi prema stanju njihovih zuba. Zubi ovaca obično počinju da se troše, kržaju i ispadaju između 6. i 8. godine života, što zavisi od kvaliteta ishrane i pasnog prostora. Starost ovaca se takođe može utvrditi analizom mleknih i stalnih sekutića, njihove veličine i debljine, kao i stanja istrošenosti.

    Mlečna žlezda ovaca sastoji se od dve polovine. Na osnovu dužine repa i mesta taloženja loja, ovce se mogu podeliti na: dugorepe, kratkorepe, masnorepe i masnotrtične.

    Domestifikacija ovaca počela je pre naše ere, a nastavila se i u periodu naše ere. Tokom tog vremena, uslovi i ljudska intervencija doveli su do značajnih promena u morfološkom izgledu ovaca, kao i u njihovim fiziološkim i proizvodnim sposobnostima. Ovce su postale vrlo povezane sa ljudima i prilagođene njihovim potrebama.

    Prema uzrastu i nameni, ovce se mogu svrstati u sledeće kategorije:

    1. Jagnje – mladunče od rođenja do zalučivanja;
    2. Silježe – podmladak od 6 do 12 meseci;
    3. Dviska – žensko grlo od 12 meseci do prvog jagnjenja;
    4. Dvizak – muško grlo u drugoj godini života do prvog parenja;
    5. Ovca – žensko priplodno grlo nakon prvog jagnjenja;
    6. Ovan – muško priplodno grlo;
    7. Škopac – muško kastrirano grlo.

    Ove karakteristike i podela ovaca pomažu u boljoj organizaciji stočarske proizvodnje, omogućavajući efikasnije upravljanje i praćenje njihovih proizvodnih sposobnosti.

  • Domaće rase ovaca

    Domaće rase ovaca u našim krajevima uglavnom obuhvataju nekoliko popularnih i priznatih tipova, među kojima je najzastupljenija pramenka. Ova rasa ovaca je primitivnog porekla, stvorena u uslovima okrudne ishrane i minimalne nege. Najčešće se gaji ekstenzivno, što znači da tokom leta provodi većinu vremena na pašnjacima, dok zimi boravi u ovčarnicima. Iako ovi uslovi nisu idealni, pramenka je veoma otporna i prilagodljiva. Postoji više sojeva ove rase, koji su nastali pod uticajem različitih klimatskih, ishranih i uzgojnih uslova. Neki od poznatih sojeva su: sjenički, sarplaninski, ovcepoljski, krivovirski, kosovski, metohijski i pirotski.

    Pramenka je rasa sa telesnom masom od 25 do 55 kilograma kod ovaca, dok ovnovi mogu dostići težinu od 35 do 80 kilograma. Ova rasa je poznata po svojoj kosnostasnoj osobini, ali je uopšteno slabo produktivna u smislu mlečnosti i drugih proizvodnih sposobnosti. Plodnost ove rase je između 100 i 110%, što znači da prosečno donosi 1 do 2 jagnjeta po okotu. Masa jagnjadi pri rođenju kreće se od 2 do 4 kilograma. Pramenka je rasa kombinovanih proizvodnih sposobnosti, pa je randman klanja od 40 do 50%, dok mlečnost u laktaciji varira od 40 do 100 litara. Prosečna proizvodnja vune kod pramenke iznosi oko 1,4 kilograma, a randman vune je između 55 i 70%. Runo ovih ovaca je najčešće belo, mada postoje i crni primerci.

    Pored pramenke, u našim krajevima se gaji i cigoja, koja je takođe kombinovana rasa, pogodna za proizvodnju vune, mesa i mleka. Cigoje su prisutne u područjima sa intenzivnom poljoprivrednom proizvodnjom, kao što su Vojvodina, Mačva i Pomoravlje. Ova rasa se odlikuje velikim i snažnim telom. Telesna masa odraslih ovaca je između 70 i 75 kilograma, dok ovnovi mogu doseći težinu od 110 do 120 kilograma. Plodnost cigoje je nešto viša i iznosi između 110 i 131%, dok mlečnost varira od 50 do 150 litara za šest meseci laktacije. Ove ovce takođe proizvode značajnu količinu vune, koja iznosi između 2,5 i 4 kilograma, dok ovnovi proizvedu 3,5 do 5 kilograma neprane vune. Randman vune kod cigoja je oko 55%.

    Uz pramenku i cigoju, u našim regionima gaji se i domaći merino kao i domaći oplemenjeni merino. Domaći merino je takođe rasa sa kombinovanim proizvodnim sposobnostima. Ove ovce imaju telesnu masu od oko 42 kilograma, dok ovnovi dostižu težinu od 51 kilograma. Prosečna količina proizvedene vune kod ovaca domaćeg merina iznosi oko 4 kilograma, dok ovnovi proizvedu 5,5 do 6 kilograma vune. Mlečnost ove rase je oko 100 litara. S druge strane, domaći oplemenjeni merino ima fokus na proizvodnju vune i mesa. Telesna masa ovih ovaca je oko 60 kilograma, dok ovnovi teže od 90 do 95 kilograma. Jagnjad pri rođenju teže oko 3,5 kilograma. Ove ovce proizvode oko 4 kilograma neprane vune, dok ovnovi proizvode od 4 do 6 kilograma. Randman vune je 42%, dok plodnost ovih ovaca dostiže čak 125 do 132%.

    Sve ove domaće rase ovaca doprinose raznovrsnoj proizvodnji na našim farmama i prilagođene su različitim uslovima držanja i ishrane. S obzirom na njihove karakteristike, svaka od njih ima svoje specifične prednosti, bilo da je reč o mlečnosti, vuni ili mesu.