Stocarstvo

Ознака: Pčelarstvo

  • Pčelinji otrov i reakcija organizma čoveka

    Pčela je razvila specijalan sistem zaštite kako bi se zaštitila od potencijalnih napadača. Ovaj aparat sastoji se od žlezda, kesica, kanala i zaoke koja se nalazi u zadnjem delu trbuha. U tom aparatu se nalazi oko 0,3 miligrama pčelinjeg otrova, koji se stvara u prve tri sedmice razvoja pčela, a nakon što se potroši, ne obnavlja se. Kada pčela ubode, ubrizgava 0,1 do 0,3 miligrama otrova kroz zaoku. Zaoka, čvrsta i elastična, ostaje u koži žrtve zbog kontra zareza koji sprečavaju da bude izbačena, zbog čega se ceo aparat iskida i pčela ubrzo ugine.

    Pčelinji otrov je jedan od najjačih bioloških otrova, uporediv sa otrovom zmija otrovnica ili najotrovnijih gljiva. Hemijski i biološki, ovo je vrlo složena materija koja sadrži više od 50 aktivnih supstanci, većinom proteine (preko 80%), a tu su i mnoge druge organske i neorganske komponente. Pčelinji otrov je bezbojan, gorko-kiselkastog ukusa, rastvorljiv u vodi i kiselinama, ali nerastvorljiv u alkoholu.

    Dejstvo otrova na ljudski organizam vrlo je kompleksno. Reakcija zavisi od osetljivosti osobe na pčelinji otrov (broja uboda) i od mesta uboda. Oko 80% ljudi dobro podnosi ubod pčele, dok je oko 2% preosetljivo (alergično) na pčelinji otrov. Zdrava osoba obično podnosi do nekoliko desetina uboda dnevno bez ozbiljnijih posledica. Preko 100 uboda obično dovodi do smanjenja radne sposobnosti tog dana ili narednog, dok više od 300 uboda može ugroziti zdravlje. Smatra se da 500 ili više uboda dnevno može biti smrtonosno za većinu ljudi. Reakcije na pčelinji otrov su individualne, a postoje slučajevi kada je osoba primila preko 1.000 uboda u jednom danu bez ozbiljnijih posledica.

    Reakcija organizma zavisi i od mesta uboda. Ubod u oko često može dovesti do oštećenja vida, dok ubod u jezik može izazvati gušenje, bez obzira na to da li je osoba alergična. Reakcije na ubod mogu biti lokalne ili opšte. Lokalna reakcija manifestuje se kao otok na mestu uboda, crvenilo i ponekad bol, dok opšta reakcija obuhvata niz simptoma poput slabosti, svrab kože, glavobolje, vrtoglavice, mučnine, povraćanja, grčeva u stomaku, otežanog disanja, pada krvnog pritiska, ubrzanog i slabog pulsa, nesvesnosti i šoka. Ove reakcije su obično izraženije kod alergičnih osoba, dok nealergična osoba reaguje tek u slučaju velikog broja uboda u jednom danu.

    Prva pomoć i mere zaštite

    Odmah nakon uboda, važno je izvaditi zaoku da se spreči ubrizgavanje preostalog otrova. Zaoka se uklanja pažljivim trzanjem oštrim predmetom ili noktom, bez pritiskanja. Mesto uboda može se premazati propolisom, medom, sirćetom, alkoholom, belim lukom ili bokvicom, a zatim se stavlja hladan oblog.

    Ako se javi opšta reakcija, posebno ako se brzo razvija, potrebno je što pre obezbediti lekove protiv alergije i prevesti osobu u najbližu zdravstvenu ustanovu, gde će se obaviti opservacija i po potrebi primeniti stručna intervencija. U slučaju teže reakcije koristi se adrenalin, antihistaminici i kortikosteroidi.

    Ubodi u oko ili jezik mogu biti posebno opasni. Ako je ubod u oko, odmah se uklanja zaoka, stavlja hladan oblog na oko, daje se antialergijski lek i osoba treba hitno da se preveze do očnog lekara. Ako je ubod u jezik, zaoka se uklanja, a osoba pije hladnu vodu ili koristi led, često menjujući oblog. Takođe, može pomoći uzimanje soli u ustima, jer sol izvlači tečnost iz otečenog tkiva i sprečava gušenje. Osobi treba odmah dati lekove protiv alergije i prevesti je kod lekara.

    Alergične osobe, kao i pčelari, trebalo bi da uvek imaju lekove protiv alergije, kao što su injekcije adrenalina za samodavanje i antihistaminici.

    Preventivne mere

    Osobe koje žele da se bave pčelarstvom treba da se testiraju na alergiju na pčelinji ubod i razmotre desenzibilizaciju. Takođe, mogu koristiti stabilizatore mastocita kao što su hromoglikat i ketotifen, koji deluju preventivno. Desenzibilizacija je efikasan tretman koji sprovodi lekar i pomaže da se telo postepeno navikne na pčelinji otrov, smanjujući alergijske reakcije.

    Lekovita svojstva pčelinjeg otrova

    Pčelinji otrov, iako otrovan u velikim količinama, može biti koristan u lečenju raznih zdravstvenih stanja. Tradicionalno se koristi u medicini, a danas je deo zvanične medicine, posebno u lečenju reumatskih oboljenja, bolesti perifernih nerava, tromboflebitisa i sporog zarastanja rana.

    Preparati na bazi pčelinjeg otrova poboljšavaju cirkulaciju, jačaju imunološki sistem, smanjuju holesterol u krvi, imaju protivupalno delovanje i poboljšavaju funkciju nervnog sistema. Takođe, koriste se u formi injekcija, masti, tableta i rastvora.

    Terapija ubodom živih pčela, koja se koristi u lečenju, uključuje postepeno povećavanje broja uboda i može se koristiti do 200 uboda dnevno. Pre primene ovog tretmana, obavezna je alergijska proba na pčelinji otrov.

    U zaključku, iako pčelinji otrov može izazvati ozbiljne reakcije, savremeni medicinski pristupi, poput imunoterapije, omogućavaju alergičnim osobama da nastave sa pčelarstvom i koriste pčelinji otrov kao lek.

  • SELEKCIJA MEDONOSNE PČELE

    Sva živa bića imaju sposobnost razmnožavanja, dajući potomstvo slično sebi, koje poseduje broj hromozoma karakterističan za vrstu. Uspješno oplodjenje je završna procedura parenja, odnosno spajanje muške i ženske polne ćelije, što predstavlja fenomen ponašanja koji je adaptiran na uslove oplodnje kod svake vrste.

    Na teritoriji naše zemlje uzgaja se medonosna pčela Apis mellifera carnica – Kranjska pčela. Ova pčela je vitkog tela, sive boje, tihi i najmirniji tip pčele. Njihov ritam proizvodnje legla je vrlo visok, a prezimljavaju u malim društvima sa ekonomičnom potrošnjom hrane. Prolećni razvoj društva počinje pojavom polena. Pčele imaju dobro razvijen instinkt za orijentaciju i nemaju naklonost za grabež. Negativna karakteristika Kranjske pčele je sklonost ka rojenju.

    Pčele u prirodi ne žive solitarno. One su socijalni insekti i žive u uređenom društvu (porodici), gde svaki član ima određene dužnosti, a od izvršenja tih dužnosti zavisi opstanak celog društva. Pčelinju zajednicu čine: matica, nekoliko desetina hiljada pčela radilica i nekoliko hiljada trutova.

    Stari Sloveni su maticu nazivali majkom, matkom ili maticom, čime su odredili njenu ulogu koja se ogleda u nošenju jaja i održavanju društva, a samim tim i vrste. Ona je najvažniji član društva, reproduktivno sposobna ženka koja, zahvaljujući svojim feromonima, „vlada košnicom“. Njenu genetsku strukturu čini 32 hromozoma (30 autozoma i dva polna hromozoma). Svi članovi pčelinjeg društva imaju osobine koje potiču od matice.

    Radilice su stalni i najmnogobrojniji članovi društva i čine njegovu glavnu snagu. Radilice obavljaju sve poslove u košnici i van nje. One su kćeri matice i trutova i poseduju njihove gene, a samim tim i karakteristike. Radilice su sterilne ženske jedinke.

    Trutovi su mužjaci i imaju 16 hromozoma. Nastali su partenogenetski (bespolno) iz neoplođenih jaja. Njihove osobine zavise od osobina njihove majke (matice), tj. od osobina matice – „babe“ i truta „dede“. Genetska struktura im se razlikuje od genetske strukture njihovih sestara radilica u košnici koje, za razliku od trutova, imaju očeve i diploidni set hromozoma (2n=32).

    Prenošenje naslednih osobina

    Razvitak, ponašanje i produktivnost pčelinjih društava zavise od naslednih karakteristika njihovih članova, kao i od uticaja spoljašnje sredine (klima, pčelinja pasa i dr.) i uslova u košnici (hrana, temperatura, vlažnost, sastav vazduha i dr.).

    Za razliku od selekcije drugih životinja, kod pčela objekat selekcije je pčelinje društvo koje se sastoji od nekoliko desetina članova sa heterogenom genetskom strukturom, uslovljenom načinom sparivanja matice. Pčelinje društvo čine sestre radilice, ako su kćeri jednog truta, i polusestre koje su kćeri različitih očeva. To znači da je u različitim periodima sezone sastav radilica različit, sa različitim osobinama uslovljenim njihovom naslednom osnovom. Takođe, pčelinje društvo ima svoju individualnost koja ga odvaja od drugih društava (količina meda, količina legla i dr.). Kada se menja matica u društvu, izgled društva se ne menja, ali pčelinje društvo postaje u selekciono-genetskom pogledu novi objekat selekcije.

    Produktivnost pčelinjeg društva zavisi od mnogih faktora, kako u košnici, tako i van nje (količina pčela, količina slobodnog saća za lagerovanje i dr.). Takođe, medonosne pčele, za razliku od drugih domaćih životinja, same sakupljaju i pripremaju hranu, uređuju svoje stanište i održavaju ga (održavaju optimalnu temperaturu legla i dr.). Zbog toga se najbolje prilagođavaju uslovima koji vladaju na određenom staništu. Pre nego što se započne selekcioni rad, neophodno je dobro upoznati karakteristike pčela koje se uključuju u selekciju, kao i karakteristike klime i flore područja na kojem se sprovodi selekcija medonosne pčele.

    Matica i trutovi (osam i više trutova) sparuju se u vazduhu, što otežava kontrolu sparivanja, a samim tim i selekciju medonosne pčele. Selekciju otežava i to što se različite dužine razvojnih stadijuma matica (16 dana), radilica (21 dan) i trutova (24 dana), i što u različito vreme matice i trutovi dostizu polnu zrelost. Međutim, to ima i dobru stranu, koja se ogleda u mogućnosti dobijanja nekoliko generacija pčela tokom sezone, jer pčele radilice tokom letnjeg perioda žive oko 35 dana.

    Selekcijom pčela postiže se očuvanje karakteristika rase, bolja produktivnost, smanjuje se rojidbeni nagon, povećava otpornost na bolesti i drugo. Veštačka selekcija dovodi do sistemskih promena, favorizovanja određenih genotipova i mogućnosti njihovog ukrštanja. U pčelarstvu selekcija može biti masovna i individualna.

    Kod masovne selekcije posmatraju se određene osobine (jačina društva, produktivnost, zdravstveno stanje i dr.). Za razmnožavanje se odabiru i koriste društva sa najboljim osobinama (ocenama).

    Kod individualne selekcije, osim odabranog društva, posmatra se i njegovo potomstvo, i to u dve etape. Prvo se analiziraju podaci iz masovnog odabiranja – odabiru se najbolja društva i formira plemenita grupa. Od svake odabrane matice proizvede se deset i više kćeri matica, koje se dodaju društvima iste jačine, sa istom količinom hrane, i prate se naredne dve godine. Zatim se odabira društvo sa najboljim karakteristikama i njegova matica postaje matica – majka za proizvodnju matica.

    Od plodnosti matice zavisi tempo razvoja pčelinjeg društva. Što je veća nosivost, to je više pčela, a samim tim i više meda. U uslovima slobodnog, prirodnog sparivanja, da bi se dobila čista linija pčela, potreban je dugogodišnji rad, pri čemu se matice sparuju sa braćom – trutovima. Ovaj način može dovesti do inbred depresije i gubitka cele linije pčela, ili pak do pojave nekih neželjenih karakteristika. Brži način za dobijanje i održavanje čistih linija je veštačka oplodnja.

    Veštačka oplodnja matice

    Veštačkom oplodnjom matice postiže se kontrola sparivanja matica sa trutovima. Odabrana neoplođena matica sparuje se sa trutovima iz izabranog pčelinjeg društva. Matica se sparuje u prirodi sa više trutova kako bi sakupila veliku količinu spermatozoida i sa njima napunila spermateku. Za sakupljanje dovoljne količine sperme za oplodnju potrebno je nekoliko desetina polno zrelih trutova.

    Veštačka oplodnja matica zahteva veliku stručnost i obavlja je obučeni specijalista u laboratoriji, koji ima sve uslove i potreban pribor. U sterilnim uslovima laboratorije temperatura treba da bude 25 stepeni. Oplodnja matice obavlja se pomoću instrumenata za veštačku oplodnju matica, aparata za anesteziju i binokularnog mikroskopa. Matica treba da bude stara sedam do deset dana, a trutovi 14 i više dana. Pre sparivanja trutovima treba obezbediti pročišćeni let. Sledeći korak je da se trutu izbace polni organi i da ejakulira, a sperma se sakuplja uz pomoć šprica. Za prvo osemenjavanje potrebno je sakupiti četiri mililitara sperme. Sakupljena sperma se ubacuje u vaginu matice pomoću šprica i specijalnih igala (kireta). Osemenjena matica se stavlja u kavez sa pčelama i vraća u inkubator. Posle 48 sati matica se ponovo oplodi na isti način kao i prvog dana. Može se oploditi i odjednom, ali sa osam mililitara sperme uz dodatno anesteziranje.

  • Kompletiranje proizvodnje na svom pčelinjaku

    Mnogi pčelari danas nastoje da ostvare što veći prinos meda. Međutim, ako pčelarska sezona nije dobra i prinosi meda su mali ili gotovo nikakvi, često se javljaju gubitak volje i motivacije za daljim pčelarenjem. Ipak, postoji mogućnost da pčelar i u takvim uslovima ostvari uspeh, ukoliko se fokusira na različite aspekte pčelarstva. Ako pčelar istovremeno proizvodi med, sakuplja polen i pergu, uzgaja matice za svoj pčelinjak, vadi matični mleč i sakuplja propolis, možemo reći da se radi o savremenom, racionalnom pčelaru. Ovaj pristup omogućava pčelaru da, čak i u godinama kada je pčelarska sezona loša, ostvari zadovoljavajuće rezultate, jer ako nema meda, uvek može da se osloniti na polen, matični mleč, propolis ili druge pčelinje proizvode.

    Iako se može činiti da savremeni pčelar ima mnogo poslova na pčelinjaku, to je zapravo samo prividno. Svi ovi zadaci su zapravo sastavni delovi svake pčelarske tehnologije i, uz pravilno planiranje, mogu postati deo rutine na pčelinjaku.

    Sakupljanje polena i propolisa

    U proleće, naročito tokom voćne pase, polena ima u izobilju. U jačim pčelinjim društvima unos polena može blokirati maticu, jer su ramovi u košnici puni polena, što znači da matica nema prostora da polaže jaja. Ako pčelar ne reaguje, razvoj pčelinjeg društva može biti usporen za sedam do deset dana. U takvim situacijama, pčelar može da preduzme sledeće mere:

    1. Proširivanje pčelinjeg gnezda – dodavanje ramova sa radiličnim saćem i kasnije ramova sa satnim osnovama, kako bi se omogućio prostor za polaganje jaja.
    2. Sakupljanje polena – pored proširivanja gnezda, pčelar može koristiti hvatace polena, koje može da napravi sam, i staviti ih na leta pčelinjih društava tokom dana (od 9 do 11 sati).

    Polen se može sakupljati pre i posle bagremove pase, u livadskoj pasi i slično. Pčelar koji sakupi dovoljno polena stekao je bogatstvo koje može koristiti na više načina: za uzgoj matica, za proizvodnju matičnog mleča, za razvoj pčelinjih društava, ili čak kao lekovito sredstvo.

    Sakupljanje propolisa

    Propolis je poznat kao prirodni lek za mnoge bolesti, naročito za usnu šupljinu, a takođe pomaže u jačanju imunološkog sistema. Propolis se obično sakuplja u julu, najkasnije do polovine avgusta. Pčelar može da sakupi propolis sa svojih pčelinjaka, a zatim ga koristi u različite svrhe, kao što su pravljenje prirodnih lekova ili za prodaju.

    Uzgoj matica presadjivanjem larvi

    Metod uzgoja matica presadjivanjem larvi je efikasan, jednostavan i lako savladiv. Ovaj metod može koristiti svaki pčelar, bez obzira na iskustvo, broj društava ili veličinu pčelinjaka. Za nekoliko sati može se savladati osnovna tehnika uzgoja matica, uključujući izradu matičnih osnova, pripremu ramova, presadjivanje larvi, i formiranje odgovarajućih društava za uzgoj matica.

    Uzgoj matica presadjivanjem larvi omogućava pčelaru da uvek ima kvalitetne matice za potrebe svog pčelinjaka, što je mnogo pouzdanije od kupovine matica, jer pčelar može da kontroliše kvalitet i stanje matica.

    Uzgoj matica je naročito koristan u periodima kada pčelar želi da poveća broj društava ili kada mu je potrebno više matica za specifične potrebe. Pčelar može uzgajati matice tokom maja, juna i jula, a ponekad i u avgustu, zavisno od potreba pčelinjaka.

    Vadjenje matičnog mleča

    Matični mleč je dragocen proizvod, poznat po svojim biostimulativnim svojstvima. Kvalitetan matični mleč može se dobiti isključivo presadjivanjem larvi u matične osnove. Pčelar može koristiti ovaj postupak da vadi matični mleč, koji je veoma vredan za ljudski organizam.

    Iako se ponekad misli da je moguće vaditi matični mleč iz pčelinjih društava koja su obezmatičena, to nije tačno. Takav matični mleč nije dovoljno kvalitetan. Pravi matični mleč se dobija samo kada su larve presadjene u matične osnove, a pčele zatim pune maticnjake sa mlečem. Proces vadjenja matičnog mleča je sličan procesu uzgoja matica, ali s razliku u broju presadjenih larvi i cilju proizvodnje.

    Vadjenje matičnog mleča, osim što je profitabilno, može doneti pčelaru značajan prihod, jer se ovaj proizvod sve više traži na tržištu zbog svojih zdravstvenih svojstava.

    Zaključak

    Savremeni pčelar koji se bavi kompletiranjem proizvodnje na svom pčelinjaku ne zavisi samo od meda, već koristi sve resurse koje pčele pružaju. Sakupljanje polena, uzgoj matica, vadjenje matičnog mleča i propolisa čine ovu delatnost izuzetno efikasnom i profitabilnom. Iako zahteva posvećenost i znanje, kompletiranje proizvodnje na pčelinjaku omogućava pčelaru da se osigura u godinama sa lošijim prinosima meda i da ostvari stabilan i siguran prihod.