Stocarstvo

Ознака: Zdravlje

  • Pčelinji otrov i reakcija organizma čoveka

    Pčela je razvila specijalan sistem zaštite kako bi se zaštitila od potencijalnih napadača. Ovaj aparat sastoji se od žlezda, kesica, kanala i zaoke koja se nalazi u zadnjem delu trbuha. U tom aparatu se nalazi oko 0,3 miligrama pčelinjeg otrova, koji se stvara u prve tri sedmice razvoja pčela, a nakon što se potroši, ne obnavlja se. Kada pčela ubode, ubrizgava 0,1 do 0,3 miligrama otrova kroz zaoku. Zaoka, čvrsta i elastična, ostaje u koži žrtve zbog kontra zareza koji sprečavaju da bude izbačena, zbog čega se ceo aparat iskida i pčela ubrzo ugine.

    Pčelinji otrov je jedan od najjačih bioloških otrova, uporediv sa otrovom zmija otrovnica ili najotrovnijih gljiva. Hemijski i biološki, ovo je vrlo složena materija koja sadrži više od 50 aktivnih supstanci, većinom proteine (preko 80%), a tu su i mnoge druge organske i neorganske komponente. Pčelinji otrov je bezbojan, gorko-kiselkastog ukusa, rastvorljiv u vodi i kiselinama, ali nerastvorljiv u alkoholu.

    Dejstvo otrova na ljudski organizam vrlo je kompleksno. Reakcija zavisi od osetljivosti osobe na pčelinji otrov (broja uboda) i od mesta uboda. Oko 80% ljudi dobro podnosi ubod pčele, dok je oko 2% preosetljivo (alergično) na pčelinji otrov. Zdrava osoba obično podnosi do nekoliko desetina uboda dnevno bez ozbiljnijih posledica. Preko 100 uboda obično dovodi do smanjenja radne sposobnosti tog dana ili narednog, dok više od 300 uboda može ugroziti zdravlje. Smatra se da 500 ili više uboda dnevno može biti smrtonosno za većinu ljudi. Reakcije na pčelinji otrov su individualne, a postoje slučajevi kada je osoba primila preko 1.000 uboda u jednom danu bez ozbiljnijih posledica.

    Reakcija organizma zavisi i od mesta uboda. Ubod u oko često može dovesti do oštećenja vida, dok ubod u jezik može izazvati gušenje, bez obzira na to da li je osoba alergična. Reakcije na ubod mogu biti lokalne ili opšte. Lokalna reakcija manifestuje se kao otok na mestu uboda, crvenilo i ponekad bol, dok opšta reakcija obuhvata niz simptoma poput slabosti, svrab kože, glavobolje, vrtoglavice, mučnine, povraćanja, grčeva u stomaku, otežanog disanja, pada krvnog pritiska, ubrzanog i slabog pulsa, nesvesnosti i šoka. Ove reakcije su obično izraženije kod alergičnih osoba, dok nealergična osoba reaguje tek u slučaju velikog broja uboda u jednom danu.

    Prva pomoć i mere zaštite

    Odmah nakon uboda, važno je izvaditi zaoku da se spreči ubrizgavanje preostalog otrova. Zaoka se uklanja pažljivim trzanjem oštrim predmetom ili noktom, bez pritiskanja. Mesto uboda može se premazati propolisom, medom, sirćetom, alkoholom, belim lukom ili bokvicom, a zatim se stavlja hladan oblog.

    Ako se javi opšta reakcija, posebno ako se brzo razvija, potrebno je što pre obezbediti lekove protiv alergije i prevesti osobu u najbližu zdravstvenu ustanovu, gde će se obaviti opservacija i po potrebi primeniti stručna intervencija. U slučaju teže reakcije koristi se adrenalin, antihistaminici i kortikosteroidi.

    Ubodi u oko ili jezik mogu biti posebno opasni. Ako je ubod u oko, odmah se uklanja zaoka, stavlja hladan oblog na oko, daje se antialergijski lek i osoba treba hitno da se preveze do očnog lekara. Ako je ubod u jezik, zaoka se uklanja, a osoba pije hladnu vodu ili koristi led, često menjujući oblog. Takođe, može pomoći uzimanje soli u ustima, jer sol izvlači tečnost iz otečenog tkiva i sprečava gušenje. Osobi treba odmah dati lekove protiv alergije i prevesti je kod lekara.

    Alergične osobe, kao i pčelari, trebalo bi da uvek imaju lekove protiv alergije, kao što su injekcije adrenalina za samodavanje i antihistaminici.

    Preventivne mere

    Osobe koje žele da se bave pčelarstvom treba da se testiraju na alergiju na pčelinji ubod i razmotre desenzibilizaciju. Takođe, mogu koristiti stabilizatore mastocita kao što su hromoglikat i ketotifen, koji deluju preventivno. Desenzibilizacija je efikasan tretman koji sprovodi lekar i pomaže da se telo postepeno navikne na pčelinji otrov, smanjujući alergijske reakcije.

    Lekovita svojstva pčelinjeg otrova

    Pčelinji otrov, iako otrovan u velikim količinama, može biti koristan u lečenju raznih zdravstvenih stanja. Tradicionalno se koristi u medicini, a danas je deo zvanične medicine, posebno u lečenju reumatskih oboljenja, bolesti perifernih nerava, tromboflebitisa i sporog zarastanja rana.

    Preparati na bazi pčelinjeg otrova poboljšavaju cirkulaciju, jačaju imunološki sistem, smanjuju holesterol u krvi, imaju protivupalno delovanje i poboljšavaju funkciju nervnog sistema. Takođe, koriste se u formi injekcija, masti, tableta i rastvora.

    Terapija ubodom živih pčela, koja se koristi u lečenju, uključuje postepeno povećavanje broja uboda i može se koristiti do 200 uboda dnevno. Pre primene ovog tretmana, obavezna je alergijska proba na pčelinji otrov.

    U zaključku, iako pčelinji otrov može izazvati ozbiljne reakcije, savremeni medicinski pristupi, poput imunoterapije, omogućavaju alergičnim osobama da nastave sa pčelarstvom i koriste pčelinji otrov kao lek.

  • Histomonijaza jarebica

    Jarebice su veoma cenjena divljač, ne samo zbog ukusa svog mesa, već i zbog posebnog doživljaja lova. Nažalost, broj jarebica u našim lovištima opada, što je dovelo do njihove sve češće komercijalne proizvodnje u volijerama, po uzoru na fazansku divljač. Međutim, gajenje jarebica u kontrolisanim uslovima zahteva dobro poznavanje biologije ovih ptica, jer su vrlo osetljive i zahtevaju posebnu pažnju. Pored problema sa uzgojem, postoji i niz bolesti koje se retko javljaju u prirodnom staništu, a među njima je i histomonijaza.

    Uzgoj u volijerama i širenje bolesti

    Za ispitivanje histomonijaze uzeti su materijali iz karantina 1.000 jarebica namenjenih za matično jato, od kojih je po 500 bilo mužjaka i ženki. Karantin se obavljao u volijeri u kojoj su prethodne godine boravili fazani. Teren na kojem su gajeni fazani bio je kontaminiran, iako su histomonasi u spoljašnjoj sredini slabo otporni i obično uginu odmah ili u roku od nekoliko sati. Glavni uzročnici širenja bolesti su kisne gliste, koje kroz svoj probavni sistem unose jaja parazita heterakisa, u kojem se nalaze histomonasi.

    Simptomi i tok bolesti

    Klinika histomonijaze je vrlo specifična. Zaražene ptice postaju umorne, apatične i potisnute. Pojavljuje se proliv, obično zelene boje, praćen parezom (delimičnom paralizom) i slabošću nogu, što dovodi do gubitka telesne mase i ubrzanog mršavljenja. Uginula su 13% jarebica nakon 7 do 10 dana bolesti.

    Patoanatomske promene

    Patološke promene u organizmu zaraženih jarebica bile su uočljive na jetri i slepim crevima, što je tipičan znak histomonijaze. Promene su se najčešće javljale u oba slepa creva, koja su bila uvećana i puna gasa. Seroza cekuma bila je zamućena, slepljena sa okolnim organima, dok je sluznica bila zapaljena, uz prisustvo pseudomembrana. Promene na jetri bile su karakteristične, sa okruglim nekrotičnim lezijama smeđe-crvene, a kasnije žućkasto-bele boje, veličine do jednog santimetra.

    Dijagnoza i terapija

    Dijagnoza histomonijaze potvrđena je patoanatomskim nalazima na jetri i slepim crevima. Prvi korak u terapiji bio je primena Ronisola, leka koji je delovao na parazite. Terapija je sprovedena u trajanju od pet dana, sa dozom od 60 g na 100 litara vode. Kako bi se sprečili recidivi, preventivno je davano 60 g na 200 litara vode narednih sedam dana. Pored toga, sprovedene su i mere sanacije tla i higijene, uključujući redovno čišćenje pojilica i kontrolisanje kvaliteta hrane i vode.

    Zaključak

    Histomonijaza jarebica predstavlja ozbiljan problem u komercijalnom uzgoju ove vrste divljači, naročito u uslovima volijera. Iako bolest nije česta u prirodnim uslovima, u kontrolisanim sredinama može se pojaviti zbog specifičnih uslova. Za uspešno lečenje i prevenciju potrebno je pridržavati se odgovarajućih higijenskih i preventivnih mera, kao i primene specifične terapije. Uz pravilnu negu i upotrebu odgovarajućih lekova, moguće je smanjiti broj obolelih i sačuvati zdravlje jarebica u uzgoju.